До 30. новембра ће становници и гости Пловдива имати прилику да виде изложбу „Са сабљом френгијом, пушком бојлијом…“ која ће променити уврежено схватање о оружју као симболу господства и власти.

Циљ нам је да оружје прикажемо као апотропеј и мушки накит, каже Грозделина Георгијева из Регионалног етнографског музеја у Пловдиву и наставља. Изложено је хладно и ватрено оружје које је коришћено у периоду од 17. до краја 19. века. Оружје на Балкану, а и његова израда у целини представљају специфичну комбинацију између источне и западне орнаментике и украса. Многи елементи који су дошли с Истока на бугарском тлу се укрштају, али се и мењају, прилагођавају се хришћанској средини што их, с друге стране, чини неразумљивим за Османлије. Та еклектика се огледа у детаљима на оружју због чега се оно претвара у право уметничко дело. У доба Националног препорода мушкарац је на себи имао сасвим мало накита, а међу њима је главно место припадало ћустику (ланцу за сат). Оружје је друга ствар коју су припадници јачег пола редовно носили.

Украс на оружју је сам по себи био обележје статуса, друштвеног положаја, имовинског стања и чина, а бугарски мајстори за оружје били су надалеко чувени. Често су израду оштрица хладног оружја поверавали само њима, а пушке мајстора из Сливена куповали су мушкарци из Мале Азије и Египта. Ако су у украсу преузетог с Истока превагу имали метал, смола у боји и емајл, оружје на Балкану било је богато украшено седефом и полудрагим камењем, чак су и украсни елементи од седефа били уоквирени металом, најчешће златом, што је оружје чинило богатијим и раскошнијим. За поменути период су исто тако биле карактеристичне месингане розете, звезде, крстови, сребрне и златне нити којим су инкрустирали оружје.

Њима су израђивали и натписе на оружју. Е сад, овде долазимо до једне занимљиве чињенице – натписи су били углавном на арапском и турском, али је украс био тај који је откривао да је оружје дело наших мајстора. На Балкану се ствари преламају кроз призму одређеног културног обрасца. Кураном је забрањено приказивање животиња, али упркос томе богата флорална орнаментика није била једини украс. Тако су, рецимо, на оружју приказивани змајеви, горгоне, лавови, рибе. А обиље крстића као украсног елемента да и не помињемо. Ово је, у ствари, био потпис занатлије који је желео да декларише своје порекло, односно да покаже да је друге вероисповести. Много се расправља о томе како је на све то гледао наручилац, дакле, с обзиром на то да је већина натписа на османском језику, претпоставља се да су власници оружја махом били муслимани.

Део светих натписа на оружју представља формуле, односно молитве за Божју заштиту, понекад се ставља и симбол храбрости – Зулфикар (двосекли мач Алија ибн Аби Талиба који је добио лично од посланика Мухамеда – прим. прев.), док је на некима исписано име власника што се доводи у везу са вером у бесмрће душе. Оружје је било чест поклон и у таквим случајевима су натписи на њима били својеврсне похвалне речи упућене његовом будућем власнику.

Најједноставнији украс на сабљама, на пример, редовне војске или пак онај раскошнији, типичан за јатагане чије су дршке биле од кљова моржа, а који су инкрустирани златом, сребром, коралима, претварали су једно оружје у предмет велике уметничке вредности.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова