Постоји једна „туристичка“ шала која каже: Ма где били у свету увек ћемо наићи на Бугарина. То пуном снагом важи и за Хрватску. Земља, која је  последња (за сада) 28. чланица ЕУ (од 1. јула 2013. г.),  нам је блиска не само због заједничког европског начина живота и привлачних туристичких знаменитости већ и као место у којем живи уважавана и званично призната бугарска мањина.

У Загребу је 1998. године основана Национална организација Бугара у Хрватској. Четири године касније (2002) њима је признат статут националне мањине а од 2003. године из буџета Хрватске се издваја и специјална субвенција. За потребе заједнице Градско веће Загреба обезбеђује и просторије у ул. Кнеза Мислава бр. 13 где се реализују иницијативе везане за очување националне самосвести, очување језика и бугарске културе. У Загребу излази двојезични часопис „Родна реч“ /"Rodna riječ"/ чије издавање финансијски подржава хрватско Министарство културе. Његов главни уредник је писац и новинар Дијана Гласнова. Рођена 1954. године у Софији, Дијана ради као новинар Бугарске новинске агенције /БТА/ и у листу „Демократија“, а 1996. се преселила у Загреб.

"Бугарска заједница у Хрватској је стара заједница – каже Дијана у интервјуу Радио Бугарској. - Има младих људи који долазе у Хрватску на рад, али не остају ту дуго. Често пута су то представници институција попут Светске банке или Европског парламента и у Загребу остају до испуњења свог мандата. Међутим, основну дијаспору чине наследници бугарских вртлара, као и музичара, који су 70. година 20. века након учешћа на популарним Летњим музичким вечерима у Дубровнику одлучили да се неће вратити у Бугарску. Неки су склопили фиктивни брак, други су потписивали дугорочне уговоре са позориштем и другим хрватским културним институцијама. Од старијих емиграната остало је мало људи а млади који долазе скоро и да се не занимају за заједницу. Њима је битно да раде и да зарађују. Знате, данас млади људи раде по 12-16 сати, у зависности од посла, а кад заврше - уморни су – тешко је натерати их да посете бугарску изложбу или неку другу манифестацију. Зато издајемо часопис "Родна реч".

Насељавање Бугара на територију Хрватске се остварује у неколико фаза и у различитим историјским периодима. Сведочанства о томе постоје још из Средњовековља, а после Чипровског устанка (1688.) у историјској регији Славонији (данашњој источној Хрватској) настањују се Бугари-католици. Породица Пејачевич стиче посед у региону Осијека, а поборник за бугарску слободу Георги Пејачевич ­ и титулу барона. Средином 19. века велики број Бугара студира на Загребачком универзитету уз стипендију коју је издејствовао велики пријатељ Бугарске епископ Јосиф Штосмајер. Други велики бугарски талас према Загребу је од почетка 20. века. То су вртлари који постају познати на загребачкој пијаци по тада непознатом тамо поврћу. Бугарски пољопривредници су заиста освојили житеље Загреба а о томе сведочи чињеница да су годинама у граду „Бугарином“ називали свакога ко се бави производњом поврћа.

Последњих година број Бугара у Хрватској расте. Млади људи из Бугарске одлазе тамо на школовање или рад. Није случајна и намена двојезичног часописа  „Родна реч“, каже његов главни уредник Дијана Гласнова:

„Желимо да и Хрватима објаснимо ко смо ми, ко је Бугарска. Иначе, како можемо тражити поштовање према нашој мањини ако је она непозната. Зато пишемо и на бугарском и на хрватском језику – по томе смо и јединствени. Ниједна друга мањина у Хрватској нема своје издање на два језика, због средстава потребних за превођење. Али ми смо проценили да тако мора бити. Сада наш часопис читају хрватски председник и министри у саставу владе. Осим тога, бугарски часопис већ 4. годину откупљује Конгресна библиотека у Вашингтону. Финансира га у потпуности хрватска држава. Тако је и за све националне мањине у Хрватској на чему смо захвални“.

Фотографија: bugari-u-hrvatskoj.com