Василена Серафимова je једна од најактивнијих концертних перкусиониста. Позната је по својим разноликим музичким пројектима „на граници“ различитих музичких жанрова. Живи у Француској где је дипломирала. Специјализовала је на „Џулијард скул“, предаје на конзерваторијуму „Морис Равел“ у Паризу, а од 2019. предаје удараљке и на Конзерваторијуму у Лозани, Швајцарска (Haute École de Musique de Lausanne).

Василена учествује у организацији Међународног фестивала за маримбу и удараљке чије се шесто издање морало одржати овог лета.

„Чекали смо до последњег тренутка, како не бисмо давали погрешне информацијe учесницима, као и људима који годинама прате фестивал, али смо већ најавили да ће догађај бити отказан. Основали смо тај фестивал 2009. у Плевену, по идеји мојих родитеља – Симеона Серафимова и Августине Серафимове. Мој отац је дугогодишњи наставник удараљки у Националној школи уметности „Панајот Пипков“ у Плевену. Завршила сам школу у његовој класи. 2003-2004. смо ја и много мојих вршњака отишли да студирамо у иностранство, а мој отац је хтео да не прекидамо везу са домовином. Постепено смо привукли људе с универзитета на којима смо студирали, колеге са којима заједно свирамо. Општина Плевен усрдно и са великом љубављу подржава наш фестивал.“

Након што је у марту сазнала да ће у Француској бити проглашено ванредно стање, због којег су и сви велики концерти отказани, Василена се вратила у Бугарску.

„Одлука да се вратим била је потпуно свестан избор. Недељу дана пре проглашавања ванредног стања у Француској се о томе почело говорити. Ништа није било јасно, биле су продате скоро све авионске карте за Бугарску. Одлучила сам да будем са својим родитељима, али је то, пре бих рекла, само морална подршка, јер их још увек нисам видела. Прво сам се у једном стану сасвим сама изоловала на 14 дана. Покушавам да радим ствари за које нисам имала времена док сам стално путовала и активно одржавала концерте. Почела сам сваког дана да учим шпански. Моја маримба је са мном и одржавам форму, проучавам дела за које пре нисам имала времена. Почетком јула ћемо са пијанистом Томом Енком снимити диск. Ово је наш други албум који ћемо остварити са једном познатом компанијом. Веома озбиљан пројекат.

Више од месец дана нисам видела своје француске пријатеље и већ ми недостају. Одлучила сам да урадим нешто за њихово добро расположење и пало ми је на памет да онлајн дајем часове бугарског. На првом часу присуствовало је 25 људи, а преко 250 се укључило на неко време. Настављам с тим часовима. Својим ученицима удараљки у Швајцарској и Француској предајем електронским путем, али ништа не може заменити живи контакт. Знам да је свима тако, али сматрам да је музичарима посебно тешко. Ми смо навикли да комуницирамо са пуно људи, имамо потребу да изражавамо себе кроз своје стваралаштво. Имала сам концерте сваког другог дана, стално сам путовала… Постепено ћемо изаћи из изолације, али велике дворане вероватно неће ускоро отворити врата. Желим да будем искрена – има тренутака у којима осећам велику празнину. Размишљам како ћемо даље, јер свет неће бити исти. Питам се које врсте пројеката бисмо могли стварати да бисмо наставили с тим што волимо, да се развијамо и стварамо.“

Превела: Ива Гринко