Сви смо ми као трунка у многовековној историји свог рођеног града, своје домовине и пред историјом. Постоје и људи који су надарени храбрим духом и предузимљивошћу и који постају узор следећим генерацијама. Такво је дело браће Димитра, Бонча и Ивана Саранеделчева из гр. Казанлака. Рођени су крајем ХIХ в. и живели у бурно време које је суочило човечанство са искушењима ратова, али били су жедни за напретком у слободној Бугарској.

Стефан Саранеделчев, правник по образовању, рођак тројице еминентних Бугара из Казанлака, 2015. је објавио књигу „Сачувајмо зелене гранчице – хроника фамилије Саранеделчев из Казанлака“. У њој пружа информације о прецима 9 колена уназад, од родоначелника Неделча, чији је надимак био Сара, што на старословенском значи „веома уредан човек“. Одатле и потиче име читаве фамилије. У центру историје фамилије стоји стари шимшир који има преко 200 година и засађен је поред рођене куће Саранеделчева. „Врло важни догађаји су се десили у овом дворишту. На тај начин шимшир је повезан не само са Казанлаком, већ и с историјом читаве Бугарске“ – каже Стефан Саранеделчев.

„На пример, браћа мог деде су суоснивачи прве и до сада једине у Бугарској фабрике гудачких инструмената „Кремона“. Има пуно занимљивих прича око тих људи пошто је моја фамилија била веома предузетљива. Бавили су се ливањем одливака обојених метала. Иза фабрике гудачких инструмената стоји дедин млађи брат Димитар Георгијев Саранеделчев. Пре него да постане градитељ гудачких инструмената, он је био веома познат мајстор за оружје. Конструисао је митраљез чија брза ватра је била боља од оних митраљеза које је користила немачка војска. У неком тренутку, за време Првог светског рата, он се замислио да ово оружје може једино да сеје смрт и долази до одлуке да не мора више да разрађује ту технологију. Чак ломи на комаде свој митраљез да се не би никад њему вратио. Уместо тога почиње да прави гудачке инструменте. Јако занимљив човек је био, ја га се сећам јер је живео до 1969. Његов први атеље, што је саградио у дворишту своје рођене куће, налазио се тачно наспрам старог шимшира. Оснива га по свом повратку из рата, 1918. г. Након тога је преко натечаја послат у Немачку да учи за градитеља гудачких инструмената. У то време снабдева своју браћу скицама и подучава их како да стекну вештине из тог заната. По његовом повратку 1924. заједно оснивају фирму. Названа је по италијанском граду Кремони – средишту уметности изградње гудачких инструмената, где је радио чувени мајстор Антонио Страдивари. Због љубави према ове уметности дали су својој фирми то име и она постоји до данас. Осим тројице оснивача Димитра, Бонча и Ивана Саранеделчева, овим занатом баве се и Димитрови синови. До пре неколико година Георги Иванов Саранеделчев је био један од малобројних мајстора контрабаса у Бугарској.“

„Сакупљање тих чињеница у књизи је за мене част и задовољство“ – каже наследник казанлашке фамилије. „Љубав према старом шимширу наследио сам од деде који се сећао да још када је био мали, шимшир није био жбун, већ дрво висине 6-7 метара“ – наставља своју причу Стефан Саранеделчев.

„Упркос томе што су 1962. отуђили двориште и саградили тамо стамбену зграду, дрво је још увек на свом месту. Увек када пролазим оданде пратим његово стање. Радује ме то што су и људи који живе у згради прихватили ово дрво као драго за наш град. Највећа претња  сада је једна гусеница која се појавила пре 4-5 година и храни се једино лишћем шимшира̂. Много шимшира је погинуло и то је проблем у читавој земљи. Инсекти су веома напорни и ако човек не прска стално против штеточина, ризикује да уништи растиње. Ја сам у том погледу озбиљан и често идем да прскам раствором, зато смо га очували.“

Четворо нас је који смо преузели иницијативу да представимо шимшир на конкурсу „Дрво с кореном“. Чињеница да су га стручњаци оценили и рангиран је у прве две категорије – „Дрво с кореном 2019“ и „Вековно дрвеће говори“. Али рангирање није битно, битно је да је више људи сазнало његову причу и да се људи и даље занимају за стари шимшир у Казанлаку.

Превела: Ива Гринко