Једна избачена пластична чаша лако може да се нађе у најближој реци, а отпадне воде да улију додатни отров. Међутим, како људи могу да уништавају, тако могу и да граде и пример за то нам даје фондација „Земља заувек“, која ће заједно са три стране невладине организације тражити еколошка решења за реке Тунџа (у јужној Бугарској и Турској), Прут (у Румунији, Молдавији и Украјини) и Дњепар (коjа тече кроз територије Русије, Белорусиjе и Украјине).

Пројекат „Чистије реке – чистија мора“ настао је као иницијатива удружења неколико црноморских земаља – Бугарске, Молдавије, Украјине и Румуније. Еко-активисти посматрајући затрпавање реке неразложивим отпадом, који потом одлази у море, и незаконито испуштање непречишћених отпадних вода у корита река, одлучили су да покрену акцију.

Ко највише загађује?

„Када говоримо о пластичном отпадом, у питању су људи, али не они који се налазе на обали реке – каже Дијана Искрева, извршни директор фондације „Земља заувек“. – Једноставно ветар, ерозија, токови, киша носе избачени пластични отпад и он на природни начин проналази своје место у рекама. Што се тиче фекалних и комуналних загађења – кривицу донекле имају  грађани, али и општине, које не располажу постројењима за пречишћавање. Наравно, предузећа такође загађују, али она нису објекат нашег пројекта.

Бугарски партнер пројекта „Чистије реке – чистија мора“ су општина Маглиж и оближња села Јагода и Јулијево, која се налазе дуж реке Тунџе. Тамо ће бити остварени пилот-пројекти кроз које ће мештани научити како да претварају отпад у ресурс. Биће изграђен компостер, који да ломи и дроби гране и сакупља лишће; биће постављене пресе за рециклажу пластичног отпада; биће створено пилот постројење за пречишћавање отпадних вода.

У оквиру пројекта укупне вредности од 487.000 евра биће разрађена и апликација за паметнe телефоне која да локализује места где се количина отпада повећава. Велика вредност имаће и обука младих људи који ће се с једне стране учити да чувају природно богатство, а с друге како да саставе своје притужбе при пронађеном загађењу, на начин на који установе да их прегледавају и да се постигне жељени резултат.

Нажалост, напори невладиних организација не могу решити глобалне проблеме и Бугарска и даље заузима једно од последњих места што се тиче примена европског законодавства.

„Када се наша земља придружила ЕУ, влада и европски стручњаци стигли су до закључка да нам је потребно 2,9 милијарди евра како бисмо постигли усаглашеност са директивом о отпадним водама – подсећа Дијана Искрева у интервјуу за Радио Бугарску. – Потрошили смо тај новац, али постигли смо 23% усаглашености. Један од разлога јесте то што се пуно средстава троши неразумно, а други је да су технологије, које се примењују, биле добре до средине 20. века. Према нашем законодавству, постоји само једна технологија – тзв. канализација, док на свету се користе многе технологије и већина њих је повезана са децентрализованим пречишћавањем вода, тј. пречишћавање на месту без изградње канализације. Код нас су сличне технологије примењене пробно, али су тако мале – само као илустрацију, и нема ниједног читавог насеља које да покривају.“

Да бисмо испунили захтеве европског законодавства помоћу једине технологије код нас, то значи две ствари – улагање неразумно много средстава у изградњу нових канализација и амортизационе одбитке на рачун потрошача. „Циљ, међутим, није да пречишћаваш воду како би онемогућио плаћање за њу, већ да сачуваш могућности људе да је користе, а да при томе не загађују животну средину“, закључава Дијана Искрева.

Превела: Ива Гринко

Фотографиjе: БТА и БГНЕС