Ближи се 27. јануар – дан на који су 1945. године на слободу пуштени преживели логораши из Аушвица. Неколико деценија касније је одлуком УН овај датум проглашен Међународним даном сећања на жртве Холокауста.
У славу жртвама је 1949. године у Израелу основан Музеј Холокауста и јеврејског отпора „Бејт Лохамеј-Ха-Геатаот“ (Музеј бораца из гета).
Музеј назван по јеврејском песнику Ицхаку Каценелсону, који је умро у Аушвицу, налази се у Галилеји, на територији кибуца Лохамеј-Ха-Геатаот који су основали бивши партизани и припадници покрета јеврејског отпора против нациста у Пољској и Литванији.
Дугогодишњи истраживач и директор музеја је Анат Ливне која је одрасла у бугарском кибуцу „Бејт ха Шита“ близу Галилејског језера. Њен деда је некада био директор јеврејске школе „Тарбут“ у Софији, а бака је радила као професор у истој тој школи до 1939. године. Породица јој је међу првима који су основали кибуц Лохамеј Ха-Геатаот у којем су живела махом деца из концентрационих логора и гета широм Европе.
За разлику од мајке која је кренула стопама својих родитеља, Анат Ливне је изабрала историју. Тражила је одговор на парадоксално питање – зашто пољски Јевреји, какав је и њен отац, нису успели да се спасу из логора смрти и како су то урадили Јевреји из Бугарске.
Сваке године, уочи 27. јануара, преживели логораши се позивају да испричају о логорима у којима су били мучени, понижавани и злостављани. Али се Анат Ливне успротивила злоупотреби осећања људи који се ионако осећају кривим због тога што су преживели. Наравно, то ни пошто не значи да тај геноцид и период историје треба да падну у заборав. Успомене на њих се могу одржавати живим кроз научне скупове, уметничка дела. Због својих „јеретичких“ изјава, Анат Ливне уговор није продужен и она је престала да ради у музеју. Упркос томе, она се добро сећа најзанимљивије документационе и материјалне грађе у музеју која је пронађена у Варшавском гету где су је чували у тајном месту.
Један од драгоцених предмета у музеју је свакако кофер са документима и личним стварима генијалног педагога и педијатра Јануша Корчака који је 1942. године, када су деца из варшавског сиротишта послана у нацистички логор Треблинка, добровољно пошао са њима и ушао у гасну комору.
„Корчак се у својим радовима залагао за унапређење права детета,“ наставља Анат Ливне. „Према Корчаку, људи су браћа, није битно ком етносу припада дете, већ како живи да би било срећно.“
Педагог је водио два сиротишта – у једном су била јеврејска деца, а у другом – пољска сирочад. Имао је сопствену емисију на пољском радију, у којој су гостовала и деца. Људи су га знали као истакнутог пољског педагога, писца и друштвеног посленика, али су ретки знали његово право име – Хенрик Голдшмид.
„У гету Јануш Корчак није раздвајао локалну децу од оне у сиротишту и често је делио храну и деци која нису штитеници дома,“ прича Анат Ливне. „Фасцинирао је и немачке стражаре, тако му је један од њих понудио да га изведе из гета када су почеле депортације у логоре смрти. Али је он остао са децом коју је храбрио до последњег трена.“
Мало пре него што су га одвели, Јануш Корчак успео је да члану Дрора преда кофер са недовршеним научним радом из педагогије, документима из дома, личним стварима и мало новца. Младићи су га сакрили у једном тајном скровишту, а по завршетку рата су га пронашли и пренели у Израел. У музеју су успели да га рестауришу и данас је најдрагоценији предмет у његовој збирци.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографиjе: архива, gfh.org.il, лична архива
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано учешће Бугарске у Првом светском рату (1914–1918). Историчари овај документ описују као „још једну..
Дана 25. новембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Климента Охридског. Истакнути архиепископ, просветитељ и књижевник, он је један од Светих Седмочисленика – ученика Свете браће Ћирила и Методија, првоучитеља Бугара. Након..
Данас патријаршијска катедрала Светог Александра Невског обележава своју храмовну славу. Храм-споменик који је симбол бугарске престонице, изграђен је „у знак захвалности руском народу за ослобођење Бугарске од османског јарма 1878. године“. Ове..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано..