Живот светски познатих кувара Ђанфранка и Ане Карини иде брзим темпом. Они често путују на различите дестинације. До сада су посетили 114 земаља у којима су локалним предузетницима помагали да покрену свој посао и да своје ресторане претворе у омиљена места не само због јела која нуде, него и због незаборавног доживљаја који пружају посетиоцима. 

Данас они уживају у свом послу у породичном ресторану у скоро опустелом бугарском селу Девино које се налази између Великог Трнова и Трговишта. У Девино су они дошли да виде некретнину која је привукла њихову пажњу на друштвеним мрежама и село их је одмах очарало.

Зашто у Бугарској? – Нашу земљу добро познају још од 2015. године када је Ђанфранко стигао у Банско као специјални гост кулинарског фестивала. Када се фестивал завршио, унајмили су ауто и кренули у обилазак по земљи и тако стигли у Софију, Пловдив, Велико Трново, Варну и Бургас. Пола године касније поново су дошли у Бугарску у жељи да купе стан и да још боље упознају нашу земљу. Прво су одабрали некретнину у Банском, али су брзо схватили да им место не одговара. Због пандемије Covid-19 и губитка члана породице они су били приморани да отпутују у САД, а недуго после тога су наишли на оглас да је да напуштена школа у селу Девино на продају. Поред два велика спрата која су Ђанфранко и Ана преуредили у ресторан са капацитетом до 10 гостију и стамбени део за себе, они су добили и велико двориште са непоновљивим погледом на околину.

„У ресторану радимо само нас двоје – ја у кухињи, а Ана је наша конобарица – прича Ђанфранко Радио Бугарској. – Не желим да у нашем ресторану буде више конобара које видим у другим ресторанима у Бугарској. Неки од њих су истински посвећени свом послу, али велики део њих ради тај посао, само зато што немају други. То се одмах види због лоше услуге. Тако да ми просто не желимо да ризикујемо запошљавањем другог особља.“

Ђанфранко и Ана теже да јела која спремају изгледају модерно а да при томе увек „носе специфичан бугарски отисак“.

„Са Аном волимо лагану храну. Свиђа нам се медитеранска исхрана. Волимо сир, али тежимо да он увек буде довољно зрео, свиђа нам се шопска салата, љутеница, таратор. Користимо и намирнице којих овде има, али се скоро и не користе. На пример, пужеве. Трудимо се да бугарској кухињи придамо нов идентитет, да је подигнемо на највиши кулинарски ниво.  Морамо створити нову генерацију имена која ће бити оријентир странцима који не познају Бугарску. Осим тога, волимо да јела која знамо развијемо.“

Пример тога је таратор (хладну супу од киселог млека, краставца, мирођије и белог лука) који Ђанфранко и Ана обогаћују, како кажу развијају, тако што додају пужеве и сос од лимуна и маслаца, а уз њега служе чипс од поврћа.

Занимљиво је што се Ђанфранко и Ана стриктно придржавају свог правила да не дозвољавају улазак у ресторан особама испод 18 година. То, по њима, има своје логично објашњење.

„Сматрамо да деца не могу бити приморавана да 6 сати седе на једном месту и да једу храну која им се можда неће свидети, коју неће разумети, а морају се понашати сагласно устаљеним правилима. Децу треба оставити код баке и деде, где могу јести шта желе, где се могу играти итд, јер ће само тако док се њихови родитељи код нас накратко одмарају од напете свакодневнице, она бити безбедна.“

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: Facebook / @10DieciBoutique, dieciboutique.com, лична архива