Прича о љубави према речима, идентитету и коренима које чувамо, чак и када нисмо свесни тога, почела је пре више од 6 година у Чикагу, САД, у редакцији бугарског информативног портала eurochicago.com. У његовој књижевној рубрици, под уредништвом новинара Маријане Христове, објављено је на десетине прича бугарских аутора из целог света, који представљају шаролику палету маште и погледа у прошлост, садашњост и будућност Бугара. Постепено се родила идеја да се сви ти текстови представе заједно, као да гледамо једно лепо насликано платно. Тако је 2016. године објављен зборник „Поњава шарена,“ следе „Сахат-кула“ (2017) и „Пост рестант читалац“ (2018), „Коло изнад Тирола“ (2019) и „Повратници“ (2020). А недавно је у Софији одржана промоција шестог зборника прича и песама „Нистинари.“

„Нистинари“ садржи 42 приче и 48 песама 72 бугарска аутора из 15 земаља и 6 континената. Књига представља узорак савремене бугарске књижевности створене у последњих 18 месеци у различитим деловима света. И овај зборник као и претходни укључује радове већ афирмисаних и мало познатих аутора, објаснила је уредник зборника Маријана Христова. 

„Има прича које нас упознају са животом у туђини, а њихови аутори никад нису били емигранти. Кроз све те године смо имали ауторе турског и јерменског порекла, Помаке који су одрасли у Бугарској. Реч је о људима различитих професија и животних прича, а све то чини шарену палету звану Бугарска,“ прича Маријана Христова.

Ова иницијатива је заиста једно добро дело, рекла је новинарка и признала да није било лако да је током године одрже живом. „Сваке године смо се питали – хоће ли и ове године бити књиге или неће?“ каже Маријана и додаје да ниједан од до сада објављених зборника није изашао уз подршку неке бугарске државне институције и то је разлог зашто их издају у ограниченом тиражу. Али упркос томе, чудни су путеви речи – свих шест зборника нашло је своје место у фонду Националне библиотеке у Софији и Конгресне библиотеке у Вашингтону, јавних библиотека у Чикагу и библиотеке Универзитета у Тараклији у Молдавији.

Наравно, пандемија и промене које је она донела присутне су као теме у последњем зборнику прича и песама. Поглед на све што се дешава је пре би се рекао ироничан, а понекад и митолошки, каже Маријана. А на метафорично питање подстакнуто насловом зборника – По каквој жеравици ходамо данас и чему се надамо? – Маријана је одговорила:

„Оно кроз шта пролазимо од краја 2019. године наовамо, по мом мишљењу, представља време за избор у коме човек треба да покуша да пронађе свој пут не препуштајући се страховима. Без обзира на то шта се дешава, морамо се потрудити да сачувамо своје културне корене, независно од политичке, економске или социјалне ситуације у нашој земљи. Културни корени су ствар коју вреди препричати и показати онима који су спремни да чују наше приче,“ рекла је Маријана Христова.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: eurochicago.com