Елена Адамова је сликарка из Санкт Петербурга, за коју је сликарство суштина њеног духовног пута. У Бугарску ју је довела љубав према Бугарину за кога се пре 41 године удала. Иконе је почела да слика почетком 80. година минулог века, прво за своје пријатеље, а 10 година после тога иконописањем се почела професионално бавити. Највише је привлаче зидно сликарство и рестаурација цркава и параклиса. Од 2000. године наовамо осликала је преко 20 цркава. „Можда је то мисија или судбина – да стварам нешто истовремено за људе, за небеса и најважније – за душу.“, каже сликарка, која у слободном времену слика иконе на дрвету које је остало од старих олтара рестаурираних храмова.

Судбина ју је одвела у софијско село Балша, у подножју Старе планине, док је тражила место за живот. Мештани су је ангажовали да ослика њихову цркву Свете Параскеве, која је подигнута 1920. године поред старог храма за који се претпоставља да је саграђен још у средњовековљу. Пошто је малтер са зидова буквално опадао, она је сама, својим новцем купила сав потребан материјал и пре него што почне да осликава зидове, избрусила их је, очистила и китовала оштећења и пукотине, а затим и малтерисала:

„За целу цркву недостаје новац и да би се све завршило треба наћи спонзоре – наводи Елена Адамова. – Надам се да ће се наћи добри људи који ће помоћи да се црква обнови. Место је благодатно и моја га је душа одабрала. Овде у дворишту се налази још један храм који је такође посвећен Светој Петки. Долазили су археолози и рекли да су његови темељи још старији. Под је од мозаика – само две цркве у Бугарској имају такав под. Да би храм био очуван као споменик културе над њим је одавно изграђена надстрешница. Заиста је ово место необично, свето и људи то осећају.“

Елена живи у малој згради поред новог храма у којој је некада вероватно живео свештеник који је у њему служио. Када не ради на рестаурацији, око цркве сади цвеће и уређује врт. Има и чуваре – пса и две мачке, који су нашли заштиту у дворишту цркве.

„Сидро је бачено и не мрдам одавде – каже са осмехом сликарка. – Надам се да ћу завршити рестаурацију чим је Света Петка поред мене. Она ме овде довела и ево ту сам већ 10 година. Морам да завршим оно што сам започела. Од свег срцажелим да помогнем! Мештани се такође труде да помогну, али сиромашни су … немају могућност. Прикупили су скроман износ новца, међутим, он није довољан да се направи под и купола. Ове године због избора и прелазне владе у земљи новац се веома тешко додељује. Надамо се да ће догодине бити боље. Веома ретко се за нашу цркву прикупљају донације у другим местима земље. Да би неко донирао новац, мора да дође овде, да види о чему је реч, да све осети својом душом.“

Данас, иако још није завршена, црква Свете Параскеве у селу Балша на храмовни празник дочекује вернике из околине.

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: Дарина Григорова