Марија Крумова је међу мало Бугара који су у Велику Британију отишли вођени не жељом да остваре свој емигрантски сан већ љубављу. Током 2 године боравка тамо она је развила мноштво својих наклоности – према уредним цветним баштама у аристократским имањима, према Енглезима који воле природу и према … бугарском кавалу, чији се звук донедавно разносио по родопским пољанама.
Иако је одскора у Великој Британији, Марија Крумова се већ осећа пуноправним становником села Ејлсбери. Прву годину је провела у изолацији због коронавируса, али сада су се ствари промениле.
“У ствари, сасвим недавно сам се боље упознала са житељима села – прича она. – Имам срећу да док шетам пса сталном сусрећем пуно људи – из Јужне Африке, Енглеске, Бугарске. И пошто се наше село налази између Оксфорда и Лондона, у један град одлазим да бих учила народне игре, а у дуги – да бих се састала са пријатељима.”
Пре него што је емигрирала, Марија се бавила стратегијама и дизајном и као што воли да каже, свој посао узела је са собом. Док су рестрикције због епидемије биле најстроже, почела је да учи баштенски дизајн на National design academy – јер је једна од њених пасија баштованство и оно најлепше што је до сада видела су баште. Данас ради као баштенски дизајнер на имањима имућних Енглеза пуним радним временом.
“Већ 8 година живим у селу, али сам у Бугарској узгајивала претежно поврће, некако ме цвеће није толико занимало – сећа се Марија. – А сада сам луда за цвећем и право ми је задовољство да стварам уметност од цвећа – да посматрам како се после сетве рађају дивне комбинације. Једва чекам да дође пролећеда бих видела како ми изгледа башта.”
Док је живела у својој домовини, Марија Крумова је била волонтер еколошких организација, обилазила је земљу са фотоапаратом у рукама и фотографисала ружне слике у природи - на пример, дивља сметлишта. Упркос свему, каже да није од људи који би олако рекли: „У Бугарској ништа не ваља, у Енглеској је све дивно“.
“Велика разлика није између појединца у Бугарској и Енглеској, већ у заједници, која је овде сила – каже Марија. – Пре неколико дана сам била на једном састанку у сеоској скупштини на којем је размотрена идеја општине да засади поврће на једном дивљем месту. Али стотинак присутних је рекло да се не слаже да дрвеће и жбуње буде искорењено, јер тамо живе многе птице и животиње и ето сада ће се израдити еколошка процена места. Други импресиван пример је изградња нове железничке пруге која пролази у близини нашег села – 30 дана неколико заштитника природе је провело у рупи испод земље у знак протеста против довожења тешке механизације.”
Да би живела у хармонији са самом собом и околним светом, Марија Крумова тражи равнотежу. Равнотежу у томе да буде корисна заједници и својим блиским људима, зато је и волонтер National wildlife trust. “Плаћамо порезе, али за то нам нико не дугује чистоћу на нашој улици. Ми смо дужни да бринемо о чистоћи, наравно, ако поштујемо себе”, сматра она. Посебно јој прија свирање на кавалу. Свог првог учитеља кавалисту срела је у Смољану, мало пре одласка из Бугарске. И није заборавила да са собом понесе тај народни инструмент да би свирала бугарску народну музику – “сама и шуми”.
Извор: Интервју Ине Николове, регионална радио-станица БНР у Старој Загори
Саставила: Дијана Цанкова
Превела: Албена Џерманова
Фотографиjе: лична архива
На данашњи дан пре тачно 100 година, у Великом Трнову, рођен је бугарски сликар, графичар, илустратор и живописац Љубен Зидаров. Напустио нас је почетком ове године, али пламен љубави према доброј књизи, који су запалиле његове илустрације, и..
Екипа Радио Бугарске са дубоком тугом саопштава да нас је 14. децембра у 52. години заувек напустила наша вољена колегиница и пријатељица Анна Фуцкова. Ани је изгубила битку с опаком болешћу, али је своју душу и срце оставила на радију, где је..
Чим запада први снег, Веска Чернева се баца на посао и тако почиње да се рађа њена бела бајка. Помоћу најобичнијих маказа и папира до сада је израдила преко 5.300 раскошних снежних пахуља, што није пошло за руком још никоме на свету. У ствари, њен се..