Често говоримо да су пуњене паприке, мусака, гравче на тавче и ђувеч наша традиционална бугарска јела, али мало ко зна да су главни састојци у њима на нашу трпезу доспели тек у 19. веку из Америке. Управо то је подстакло културолога Петју Крушеву да се упусти у авантуру звану бугарска средњовековна кухиња, а циљ јој је не само да истражи храну, већ и да покаже како је средњовековни човек на овим просторима кроз храну упознавао свет.

Током хладнијих месеци конзумирало се више меса, а са доласком пролећа прелазило се на зелениш. Нажалост, и дан данас нису откривени рецепти који би сведочили о бугарској средњовековној кухињи. Делимичне информације о томе налазимо у хагиографијама и богослужбеним књигама, као и у сведочанствима витезова и путешественика.

„Постоје три рукописа са почетка 16. века – Јужнословенски, Призренски и Македонски, од којих је до данас сачувано само по пар листова,“ каже Петја Крушева. „У њима се наводе правила за исхрану у зависности од месеца у којем се налазимо. Ове календаре правилне исхране су у Средњем веку израђивали у циљу да се спрече већи здравствени проблеми.“

У Средњем веку се молитва читала пре и после јела као захвалност Богу. Шта ће неко јести, зависило је не само од његовог друштвеног положаја, већ и од годишњег доба и верских норми. А ко ће поред кога сести и разноврсност хране давали су пуноћу својеврсном ритуалу који симболизује однос и поштовање према госту, каже Пета Крушева и додаје:

„Хлеб је у средњовековној кухињи заузимао централно место. Он није само симбол хране, већ је и лек јер је тело и крв Христова, тј. он је део Божанственог. Хлеб је неиздвојив део људског живота, стога се не сме бацати, чува се умотан у посебну крпу, звану месал, беле, плаве, црвене или жуте боје – то су боје сунца и духовног.“

А храна је увек имала богату симболику:

„Непознато је одувек било синоним за опасност, зло,“ каже Петја Крушева у вези са неповерењем које је средњовековни човек гајио према свему што је страно, укључујући и храну из далеких и непознатих земаља. „Разлог томе можда лежи у чињеници да живимо на раскршћу и многи народи су овуда прошли – већина са намером да освоји наше просторе. А чак и да су били мирољубиви, сама њихова појава је значила болест и несрећу које ће се догодити укућанима, фамилији, насељеном месту. Жене су у таквим приликама месиле хлеб за који су користиле само брашно и воду и даривале су га још док је топао „незваним гостима,“ односно нечистој сили. Можда је то у основи нашег гостопримства – наиме, жеља да се заштитимо и сачувамо је била водећа.“

И без обзира на то шта се све кроз векове променило, а шта није када се ради о састојцима и начинима припреме хране, она нас и данас уједињује и повезује.

„И немојмо заборавити да се сваки рат завршава потписивањем мировног споразума што подразумева окупљање око стола,“ закључује Петја Крушева. 

Саставила: Дијана Цанкова

Извор: интеррвју Људмиле Сугареве – Радио Пловдив – БНР

Превела: Ајтјан Делихјусеинова