Један од најмрачнијих периода у историји минулог века је Други светски рат  са прогоном Јевреја и људи који не припадају аријској раси. Прогањани и понижавани од стране фашистичких режима земаља савезника Трећег рајха, милиони Јевреја нашли су своју смрт у масовним гробовима и концентрационим логорима. Антисемитска идеологија узима маха не само у земљама Тројног пакта (Италији, Немачкој и Јапану), већ и у земљама попут Мађарске, Румуније, Бугарске, Словачке, Хрватске и Финске, које усклађују своје законодавство са нацистичким законима Немачке.  Већина тих земаља је испунила наредбу о депортовању јеврејског становништва у логоре смрти. Међутим, Бугарска је, захваљујући неколико Бугара који су успели да широку јавност привуку за хуману ствар – заштиту Јевреја,  успела да спаси преко 48 хиљада својих Јевреја.

• 1943. година: Нико није у стању да убеди Бугаре да мрзе Јевреје

Радња се одвија 10. марта 1943. године. Бугарска православна црква преко софијског митрополита Стефана и пловдивског митрополита Кирила спречава депортацију на стотине Јевреја из Пловдива. У исто време су потпредседник Парламента Димитар Пешев и43 бугарска народна посланика сазнали о тајном договору између Бугарске и Трећег рајха о депортовању на десетине хиљада Јевреја и осујетили планове нацистичке Немачке.

Велику заслугу за спасавање Јевреја има четворица Бугара из Ћустендила - посланик Петар Михалев, трговац Асен Суичмезов, учитељ Владимир Куртев и адвокат Иван Момчилов. Светска меморијална установа за жртве и хероје Холокауста "Јад Вашем" их је прогласила „праведницима међу народима“ – то је највише звање које држава Израел у име народа додељује људима нејеврејског порекла који су за време Другог светског рата спасавали Јевреје. О свим тим догађајима говори и већина историјских докумената у музејској експозицији у спомен-кући Димитра Пешева у граду Ћустендилу.

• Спомен-кућа Димитра Пешева у Ћустендилу чува сећање на спасавање бугарских Јевреја

То је и једино место у Бугарској које је посвећено сећању на ове храбре Бугаре који су се усудили да се супротставе наређењима нациста.

Бугарска власт после 9. септембра 1944. године није им одала признање. Чак их је осудила као „народне непријатеље“. Тек након признања од стране Израела, они су постхумно одликовани највишим државним орденом „Стара планина“ првог степена и проглашени „почасним грађанима Ћустендила“.  

И док Бугарска чува живо сећање на мартовске догађаје 1943. године, у неким од земаља у којима су почињена зверства нациста и њихових сарадника се о тим догађајима ћути. Само приче неколицине преживелих подсећају на паклене муке жртава нацизма да би држале будну савест човечанства, које је на путу да понови грехе својих претходника. Биће страшно када и они умукну…

Тужно је што смо управо у овој Европи, у којој су почињени најгори злочини против човечности, данас поново сведоци бакљада и пропаганде неонацистичких идеологија које вешто искоришћавају јавно незадовољство. Управо због тога морамо се сваки пут присећати Холокауста и не смемо дозволити да мрачна прошлост завлада нашом садашњошћу и будућношћу.

• Амалија Аронова: У Бугарској није било битно да ли си Бугарин или Јеврејин

Превела: Албена Џерманова
Фотографиjе: registersofia.bg, архив