Године 1865. управник  османског дунавског вилајета прогласио је село Самунџијево градом и назвао га по султану Орхану – Орханије. Почела је брза изградња новог насеља на путу од Софије према Видина. Од некадашњег града данас је у Ботевграду сачувана само сахат-кула, каже директорка локалног музеја Рени Петрова.

„У ствари, она је наша „прва грађанка“, која већ 150 година стоји у центру Ботевграда и звоњавом звона у А тоналитету мери време. Укључена је на листу 100 националних туристичких објеката а проглашена је и националним културним добром.

Сахат-кула је једини архитектонски споменик који је остао у граду из доба Османског царства. Њена изградња је завршена 1866. године по налогу Митхат-паше. Вуно Марков из села Врачеш је највероватније човек који је био одговоран за грађевинске радове. С обзиром да је висина куле 30 метара, тј. то је тада била највиша кула на Балканском полуострву, морала је имати врло стабилан темељ. Занимљиво је да сахат-кула никада није имала бројчаник. Увек је мерила време звоњавом звона која се чује на удаљености 3 км“, каже историчар.

Споменик познатом мајстору из доба нашег националног препорода Вуну Маркову, који је изградио не само прелепу сахат-кулу у Ботевграду, данас се налази у центру оближњег села Врачеш. По речима председника сеоске општине Марина Бончовског, постоје две верзије о пореклу имена села. Према првој, оно је везано за реч „врачка“ (на српском – врачара), а према другој, која је и вероватнија, име села потиче од речи „вратца“ – врата, јер је насеље да тако кажемо чувало планинска врата према Софији. За време османске владавине дервенџије, чија је дужност била да стражаре на планинском превоју, су биле повлашћена категорија становништва – нису плаћале порез. То је привлачило становништво.

„Мештани су живели од прераде и обраде дрва. Правили су сандуке, шиндре и др. – наводи Бончовски. – Потом су почели да производе бачве, каце и друге дрвене судове. Сада се готово у свакој другој кући у селу Врачеш производе бачве.“  

Питамо инж. Бончовског да ли је лако бити председник општине данас, када се општине жале да немају пара ни за уличну расвету.

„Срећом, наша светла за сада нису угашена! Надам се да се ова криза неће још дуго наставити. Али истина је да су људи овде, у Врачешу, имућни. И њихових захтева је више него у другим селима, стално нешто траже  – хоћемо овом, па оно, па… Тако да није лако бити председник општине. По мени, довољна су два мандата – онда нека други дође. Овде је стандард живота прилично висок. Близу смо Ботевграда и Софије, свако има свој занат, не плаши се да ће остати без посла. Чини ми се да код нас нема незапослености.“ 

У Врачешу још увек постоји преко 80 бачварских радионица. Председник сеоске општине, који је раније био бачвар, је поносан што се за време његовог мандата почео одржавати Фестивал бачве који окупља мештане и госте 14. октобра.

Није мало верника који долазе у оближњи Врачешки манастир. Света обитељ је смештена у подножју врха Мургаш (1.687) – највишег врха у западном делу Старе планине. До манастира се стиже колима или пешке добро одржаваним путем који прати живописну долину реке Чешковице.  

Постоји веровање да је манастир основан 1230. године после битке код Клокотнице а тачније – 9. марта, на Дан Светих 40 мученика. Тако је цар Иван Асен ІІ изразио своју захвалност за победу. 

Манастир „Светих 40 мученика“ је крајем ХІХ века обновљен, након сновиђења локалног овчара и када су верници пронашли темеље старог храма и свети извор. Тада је пронађена и чудотворна икона Божје мајке из ХVІІ века. Свети извор извире поред самих манастирских зидина. Кажу да његова вода лечи не само тело, већ и душу.

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: Иво Иванов, архива