Рат иза себе оставља пустош, жртве, горчину и бол. Конфликт између Украјине и Русије тиња већ годинама, али упркос томе нико није веровао да ће избити рат. Крв невиних жртава подстакла је талас солидарности и повезала невидљивим нитима људе из свих делова света.

„Патња и бол су их повезале, они су нам дали снагу и показали да нисмо сами,“ рекла је за Радио Бугарску Марија Жељаскова, етничка Бугарка из бесарапског села Чушмелиј у Запорожју, Украјина, и члан локалног ансамбла народних песама и игара „Чушмелиј.“

Да није вести не бисмо ни знали да је почео рат – у селу је мирно, не чују се експлозије, каже Марија. Али сви имају родбину и пријетеље раштркане по целој Украјини. „Сваког дана их зовемо, да чујемо да ли су добро. Наш живот је стао пре два месеца. Молимо се и покушавамо да будемо корисни војсци и људима којима је помоћ потребна,“ прича наша саговорница која је у свој дом на месец дана примила породицу са малим дететом из Кијева. Дете је било болесно, данима су се скривали у подрумима. „Нисмо их познавали, а данас смо као породица. Невоља је ујединила људе и многи су пронашли своје сродне душе,“ каже Марија и додаје да у Украјину свакодневно пристиже хуманитарна помоћ са свих страна света, укључујући из Бугарске.

80-90% житеља села Чушмелиј остало је упркос рату. Село је напустило неколико мајки са децом, али се део њих касније вратио. А и не само оне. „Многи људи који раније нису имали времена да обиђу родитеље, сада су се вратили из Кијева, Одесе и других градова. Дечја граја испунила је улице и то нас радује. Штета што је повод њиховог доласка овако тужан,“ додала је она. По њеним речима, у селу тренутно живи око 4.000 људи.

„Сви причамо на бугарском језику који се разликује од књижевног, тј. стандардног говора, али у Бугарској не наилазимо на тешкоће у комуникацији, разумемо се без проблема. У Бесарабији је пуно бугарских села и свако од њих се може похвалити својим дијалектом. Кажу да је прича становника нашег села почела у Каспичану у Бугарској. Неколико људи из села отишло је у Каспичан, али кажу да ништа заједничко немамо са тамошњом културом, архитектуром и дијалектом.“

Мештани чувају старе ношње, ћилиме, накит који су носили њихови преци. Надају се да ће етнографи једног дана истражити и открити непознате детаље о њиховим коренима. Село се испрва звало Чушма варовита а касније је преименовано у Чушмелиј због извора који извире у самом центру места.

„Јако смо поносни на то што наше село чува своје традиције. Међу њима су и пешкири ткани на разбоју, каквих нема у осталим бесарапским селима, ћилими. Поштујемо хришћанске празнике и обичаје везане за њих. Ускоро ће Ђурђевдан који се код нас обележава на посебно свечан начин, коље се курбан. А на Божић мушкарци обилазе село и изводе бугарске божићне песме,“ каже Марија.

Посебно се негује бугарска кухиња. Сваки гост села има прилику да проба локалне специјалитете – традиционални курбан, купус са пиринчем и месом, топлу јанију са овчетином и туцаним црвеним бибером и наравно, гибаницу, наставља Марија:

„Ми гибаницу зовемо зелник. Тесто се развлачи на танке листове, свака кора се поспе сиром, а на крају се прелије млеком и јајетом. Такође, припремамо ролате од теста са домаћим квасцем. Увек додајемо сир а пеку се у пећи. У нашој кући се хлеб и дан-данас пече у пећи.“

Понос села је и ансамбл народних песама и игара „Чушмелиј.“

„Ансамбл је формиран пре 5 година. Тренутно има 22 члана. Привремено смо обуставили делатност – прво због пандемије коронавируса, а сад и због рата... У нашем селу се негују и играју два-три стара кола.“

Становници Чушмелија, као и сви Украјинци, надају се да ће се рат што пре завршити. Верују у победу јер „никоме ништа лоше нисмо учинили.“ А то би значило постепена нормализација живота.

Превела: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: лична архива