У Бугарској је носиоцима нематеријалног културног наслеђа дато место у Националном систему „Бугарска – живо људско благо”. Ове године „живим људским благом“ проглашени су плетачи рибарских мрежа, произвођачи вина, извођачи на калоферским алтин гајдама, 12 представника фамилија из села Липница, који негују древни обичај “давање завета“, плесачи и певачи.
Међу чуварима бугарских традиција је и једини у Бугарској мутавџија – Христо Маринов, који већ 40 година израђује вреће, покровце, поњаве и бисаге од козје длаке. Некада је овај занат “украо” од мајстора-занатлије који је радио на занатлијској чаршији у етнографском музеју "Етар", у Габрову.
"Људи које одавно нисам виђао ми се јављају, честитају ми – не скрива своју радост Христо Маринов. – Чак ми се већ не обраћају по имену, зову ме „благо“. И мада ми је помало необично, лепо је. То је признање, јер сам успео да очувам свој занат и допринео сам да га више људи види."
Мутавџијски занат се сматрао мушким занатом, јер је напоран и сам рад пролази кроз више ваза.
"Пуно је посла који се мора обавити почев од козје длаке па све до готовог производа – каже занатлија. – Мора да се одабере боја, онда се развлачи по бојама, удара се ужадима, прави се кудеља, преде се на коловрату, намота се у клупко итд… То је да вам памет стане! Операција је можда толико колико се година ја овим занатом бавим. У доба нашег националног препорода и касније – до 50-60. година минулог века, у једној радњи радило је по 3-4 мајстора- занатлија."
Овај је занат у Бугарску пренесен из Персије почетком 18. века а до ослобођења од османске владавине (1878) био је познат у свим већим насељеним местима код нас. Најбоље развијен био је у Панађуришту – тамо је било 200 мутавџијских радњи у којима је радило 1.000 мајстора, калфи и шегрта.
"У књигама пише да је Кримски рат означио почетак краја тог заната – каже још Христо Маринов. – Тада су се израђивале вреће за војску – у њима су чували барут. Производима мутавџија се некада много трговало."
Данас мутавџије ткају простирке за под и торбице за преко рамена. Технологија се није променила, зато у својој радњи на занатлијској чаршији у етнографском музеју „Етар“ Христо Маринов и данас користи вертикални разбој стар 120 година, као и старе алате међу којима су и они из доба пре нашег националног препорода. Његови производи красе домове не само у Бугарској већ и у другим европским земљама, Јапану и Аустралији.
Занатлија каже да му се душа отвара чим особа пред њим зна шта жели. Али, било је и куриозитета.
"Човек кренуо на екскурзију до врха Шипка и наговорио остале туристе да сврате до Музеја "Етар" да би купили бисаге – сећа се Христо Маринов. – Имао сам код куће један комад, оригиналне, старе и дао сам му их. Питао сам га зашто су му, а он ми одговорио: "Комшија је окачио такве бисаге изнад врата и добио на лоту. Одлучио сам да и ја окачим."
Мајстор-занатлија је приредио изложбу својих производа у Регионалном историјском музеју "Етар" која се тренутно може погледати.
Извор: Репортажа Велине Махлебашијеве, дописнице БНР из Габрова
Саставила: Дијана Цанкова
Превела: Албена Џерманова
Фотографиjе: Facebook/ Община ГАБРОВО
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...
Девето издање пројекта „Поезија у метроу“ свечано се отвара данас и трајаће до 23. децембра. Ова иницијатива, коју организује Пољски културни институт у Софији, омогућиће становницима и посетиоцима главног града Бугарске да у вагонима и на станицама..
Вечерас у 18.00 часова, у Националној библиотеци „Свети Ћирило и Методије“ у Софији, свечано ће бити представљена књига „Десет великих бугарољубаца“ , дело новинарке Милене Димитрове. Ова књига доноси инспиративне приче о десет изузетних личности из..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога..