Мало је оних који су имали прилику да посете активну ковачку радионицу како би својим очима видели како се кује вруће гвожђе. Данас се све мање људи бави овим занатом којем прети изумирање.
Међутим, традиција ручне израде ножева је упркос свему и даље жива. Где год да одете у Бугарској, наћи ћете добре ножаре који раде врло прецизно и као да се међусобно такмиче ко ће бити бољи мајстор.
Стефан Чаков је један од најискуснијих и најтраженијих ковача у Бугарској, а израда различитих врста ножева је само мали део његовог посла. Занат од њега уче не само Бугари, већ на десетине људи из иностранства. Стефан живи у граду Крну, средишња Бугарска, каже да готово да не напушта свој родни град и посао, али му зато цео свет долази на праг радионице. Он се ковачким послом бави више од четири деценије, а занат је украо од старих мајстора које је упознао док је радио у локалној радној задрузи током 80-их година минулог века. „Све што радим је потпуно ручно рађено, немам механички чекић нити савременију опрему и све радим како сам научио од старих занатлија,“ каже Стефан Чаков и наставља:
„Радим све што раде сеоски ковачи који поправљају пољопривредне алатке и справе – пијуке, мотике, тесле, полуге и све што је од метала. Ја свој посао волим и радим га са задовољством. Нема тих речи којима се то може описати, али волим ковачки занат и рођен сам за то. Сећам се да сам се још као дете, док су ми другови играли фудбал, играо калајџије, ишао сам код Цигана калајџија и посматрао их док крпе и калаишу посуђе. Тако је све почело.“
Ковачки чекић није тежак, али може постати тежак, ако човек насилно делује на челик, каже занатлија. И управо у томе је скривена тајна ковачког заната – да пратиш понашање материјала после сваког ударца ковачког чекића о наковањ. „Али ако се примени сила, посао неће ићи, зато човек треба да осети челик, а то је искуство које се стекне годинама праксе. Све ново је заборављено старо и моја мисија је да младима пренесем практично знање које сам научио од старих мајстора,“ каже ковач из Крна и наставља:
„Ја сам дословно ухватио „последњи воз“ јер сам учио од старих занатлија који су имали по 70 година. Ти људи су били другачији од данашњих, данас је свет полудео. Некадашњи ковачи су били мирни и добри људи. По повратку с посла волели су да седе поред огњишта и пеку сланину уз чашу доброг вина и то им је била највећа радост. Сви ти људи су много пропатили, много изгубили – земљу, радионице. И на ратиште су ишли, али упркос томе у њима није било реваншизма. Били су заиста добри људи. Трудим се да личним примером и младима пренесем ову љубав према људима и занату, али да будем искрен – не иде нам најбоље. Нове генерације су другачије.“
Много људи је посетило његову ковачку радионицу, каже занатлија. Међу посетиоцима је било Јапанаца, Француза, Чеха, Холанђана, Португалаца, Хрвата. И сви желе да виде како се кује јер је ковачки занат у њиховим земљама већ нестао.
„Могу да радим цео дан без престанка и не осећам се уморним, не треба ми одмор. Ковачка радионица је за мене као „делић раја“ где се осећам добро. И није ми криво што ми дани тако пролазе јер сам у томе најбољи. А када човек воли свој посао, он га не оптерећује,“ рекао је на крају нашег разговора Стефан Чаков.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографиjе: Facebook / Стефан Чаков
Стефан Боргоџијски има 24 године, родом је из града Раковског, Област Пловдив, али је цео свој живот провео у Италији. Тренутно је студент на Музичкој академији „Санта Чечилија“ у Риму, смер кларинет, али је заљубљен у гајде, тачније у родопске каба..
Албанска оперска звезда, сопран Рамона Тулумани, један је од уметника с којим дочекујемо Нову 2024. годину у пријатној атмосфери Софијске националне опере, на традиционалном Новогодишњем гала концерту (29, 30. и 31. децембра 2023), за који су улазнице..
На данашњи дан пре тачно 100 година, у Великом Трнову, рођен је бугарски сликар, графичар, илустратор и живописац Љубен Зидаров. Напустио нас је почетком ове године, али пламен љубави према доброј књизи, који су запалиле његове илустрације, и..