Сваке године, у данима око 19. фебруара, споменик Василу Левском у центру Софије затрпан је цвећем. Државници и обични људи, сродници по крви и уверењима одају почаст и исказују уважавање према животу и делу националног хероја.
После се странице календара окрећу, дани се нижу и остаје само споменик који нас физички подсећа на храброст и цену слободе народа. Смештен у центру кружне композиције, на једној од најпрометнијих раскрсница у граду, споменик је симбол самоодрицања у име Отаџбине. Свакога дана!
„Споменик је место свенародне љубави. Место на којем људи спонтано исказују своју љубав и поштовање према Апостолу. Тако је још од Ослобођења, те се због тога и родила идеја о његовом подизању. Ово је први споменик који је подигнут бугарском хероју у слободној Бугарској“, каже за Радио Бугарску др Илија Мечков, главни експерт у Одељењу за непокретна културна добра Регионалног историјског музеја Софије.
Одлуку о његовом подизању донела је 6. августа 1878. године новоформирана Скупштина града Софије, само пет месеци након потписивања Санстефанског мировног уговора од 3. марта. Према првобитним плановима, споменик је требало да буде подигнут током јесени, у року од 20 дана, на свега неколико метара од места где је 1873. године обешен Васил Левски. У стварности је за то било потребно 17 година и више од 75.000 златних лева, прича др Мечков.
„Споменик је изграђен према пројекту првог софијског градског архитекте – Чеха Адолфа Вацлава Колара, творца неких од најлепших грађевина у Софији. Монумент је изграђен у неокласичном стилу који је карактеристичан за Колара. Ради се о типичном обелиску који корене вуче још из римског доба, а био је карактеристична форма за цивилне споменике и за надгробне споменике угледних особа. Истина је да по тадашњим архитектонским стандардима споменик изгледа помало чудно, јер је Коларова првобитна идеја била да се уместо пирамидалног тела на врху споменика постави руски православни крст који би стајао на полумесецу, као израз победе Русије над Отоманским царством. На многим местима у нашем граду постоји слична симболика, нпр. Руска црква, али је због опасности од дипломатског скандала са Турском, која је била наш суверен, градска управа одустала од такве идеје. Касније је постојао предлог, ако би на располагању било довољно средстава, да се направи бронзана статуа Васила Левског у природној величини која би му дала завршни печат – ни то се није догодило, па је након много перипетија споменик добио данашњи изглед“.
То јест, корпус из два дела висине око 13 метара, израђен од сивог бојанског гранита, делимично исполиран, делимично не. Споменик је само метар нижи од највећег споменика Василу Левском – оног у Ловечу, који је откривен 1964. године. Главни део стуба је дело италијанског клесара Абрама Перукелија, а скулптурални орнаменти – Чеха Франтишека Новака, централни бронзани барељеф Апостола израдио је Аустријанац Рудолф фон Вејр, међу чијим делима је и споменик Јоханесу Брамсу у Бечу. Радови познатог вајара могу се видети углавном у Бечу.
„Сматра се да је приказ лика Левског један од најбољих у бугарској скулптури уопште“, објашњава др Илија Мечков. „Његова копија се поближе може видети у Националном историјском музеју у Софији. Направљен је на основу две аутентичне фотографије Левског, за које се сматра да најбоље и најаутентичније приказују његов лик.
Недостатак државних средстава током година у којима је бугарски главни град „интензивно унапређиван” и лоша организација неколико пута су заустављали градњу. Тек 1884. године је основана посебна комисија која обнавља радове на споменику и он је завршен. Званично свечано откривање одржано је 22. октобра 1895. године. Једна од градских легенди каже да су кости Апостола пренесене и уграђене у темеље споменика. У периоду између 1938. и 1941. године вршена су ископавања испод споменика, којима, према речима др Илије Мечкова, није откривено ништа.
И напомиње да осим великог споменика који познајемо, постоји још неколико у Софији, који се налазе на местима везаним за поједине биографске моменте из живота Левског и његово деловање у револуционарним комитетима на подручју Софије.
Спомен плоча је постављена и испред улаза у Националну уметничку галерију, у којој се пре Ослобођења налазила зграда Конака, на фасади Зграде телефонске централе налази се бронзани барељеф, а биста – споменик у Алеји заслужних Бугара у Борисовом врту. „Софијска област, Софија и села у околини града памте кораке Левског. Он је овде оставио важне историјске трагове и успомене у сећању народа“ – каже у закључку бугарски историчар.
Превод: Свјетлана Шатрић
Фотографиjе: БГНЕС, БГНЕС-архива
_______________________________________________________________________________________________
Чланак је објављен као део пројекта који је реализован уз финансијску подршку Министарства културе, у оквиру Националног програма обележавања 150 година од погибије Васила Левског.
Бугарска православна црква 26. о ктобра слави успомену на светог великомученика Димитрија Солунског, који се сматра једним од највећих светитеља у Православљу. У нашој традицији, његово име се везује за обнову Другог бугарског царства током XII..
Мало Трново данас обележава 111 година од ослобођења. У овом граду је 25. октобра 1913. године мешовита бугарско-турска комисија потписала документ којим је град са околним насељима припојен Бугарском Царству. Потписници са бугарске стране били су..
Гроб особе која је после смрти била подвргнута ритуалу против вампира откривен је приликом археолошких ископавања на Перперикону, рекао је за БТА руоводилац истраживања проф. Николај Овчаров. Гроб је пронађен међу скоро 250 откопаних гробова и..
У навечерје светлог празника Рођења Христовог, на Бадње вече, Његова светост патријарх бугарски и митрополит софијски Даниил, упутио је своју поруку свим..
У ишчекивању Христовог рођења, православна црква отвара своја врата за данашња богослужења која најављују испуњење тајне оваплоћења. „Позивам све..