Два кључна питања обележила су прошлонедељни енергетски савет ЕУ-САД – убрзање преласка на чисту енергију и опредељење да ће Сједињене Државе да наставе да пружају енергетску подршку Европи следеће године, у контексту смањења испорука руског гаса старом континенту. Високи представник за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ подсетио је да је као резултат ангажовања ЕУ на смањењу потрошње метана, ослобођено око 250 милијарди кубних метара гаса, што је скоро дупло више него што је Русија раније Европи испоручивала морским путем:

„На крају крајева, обезбеђивање поуздане, приступачне и сигурне енергије могуће је само кроз крајњу декарбонизацију енергетског система који се у великој мери заснива на обновљивој енергији. Због тога би сви требало да постепено напустимо глобалну потрагу за фосилним горивима кроз ефикаснију и економичнију потрошњу енергије.“

Заменик америчког државног секретара за енергетику Дејвид Турк је, са своје стране, приметио да се смањењем потрошње енергије за 15 одсто и убрзавањем „зелене транзиције“ ЕУ показала као добар партнер, постигвши „невероватно достигнуће“ – тренутне уштеђене резерве гаса у складиштима у износу од 56%, у односу на уобичајени показатељ за овај период године од 26%. Такође је приметио напредак постигнут у декарбонизацији, али је упозорио да је дошло до успоравања зелене транзиције:

„Заправо, глобалне емисије угљеника су се повећале прошле године, достижући, глобално гледано, нивое више него 2019. године. Емисије метана су такође повећане и нешто су ниже у односу на исту годину. Тако да је одговорност свих нас да пре свега постигнемо брз напредак у овом погледу."

У интервјуу који је дала дописници БНР-а у Бриселу Ангелини Пишковој, европосланица из „Обновимо Европу“ и чланица Комисије за енергетику Европског парламента Искра Михајлова такође је дала свој коментар о овом питању:

Поставља се питање колико се Европа реално може ослонити на увоз течног природног гаса следеће године, с обзиром на то да он иде преко Кине, која се опоравља од пандемије и која ће, врло вероватно, убрзо повећати потрошњу?

„Примарни проблем је, наравно, количина залиха и у којој мери оне могу да задовоље потребе Европе. Други проблем је везан за цену, пошто је кретање залиха гаса у свету веома разнолико и не ради се увек о снабдевању гасом произведеним у Сједињеним Америчким Државама. И на трећем месту, треба узети у обзир ритам снабдевања и ризик који САД преузимају у контексту текућих напора Европе да спроведе Зелени договор, што би могло довести до смањења увоза.“

Како ће се све то одразити на Бугарску, која се у овом тренутку озбиљно ослања на ове залихе?

„Бугарска је већ осетила негативан резултат. Складиште гаса у Чирену је попуњено, али скупим гасом. А то утиче на цене енергената у земљи и инфлацију. Ако се придружимо заједничким поруџбинама ЕУ, за шта је у великој мери потребна редовна влада, пошто је реч о дугорочном ангажману, онда ћемо то оптерећење, бар донекле, моћи да надокнадимо новим јефтинијим залихама, а да не говоримо о томе да ће редовно снабдевање моћи да гарантује нормално функционисање пословања.“

Главна порука Енергетског савета САД-ЕУ била је потреба да се убрза прелазак на потрошњу „чисте енергије“. У том контексту, како се то уклапа са захтевом Бугарске да се поново преговара о плану опоравка и отпорности, а посебно у његовом делу који се тиче обавезе наше земље да за 40 одсто смањи штетне емисије својих термоелектрана на угаљ?

„Као члан Европског парламента који је учествовао у изради великог дела фајлова за пакет Припремљено за 55, на ово питање бих одговорила једном речју: Никако! Никако се не уклапа – нити порука САД, ни чврсте намере ЕУ, ни општи тренд држава чланица нису у складу са овом жељом Бугарске. Пре бих рекла да треба да послушамо савете који су нам упућени, и то врло категорично, укључујући и онај извршног потпредседник Европске комисије Валдиса Домбровскиса: „Уместо поновних преговора, концентришите се на имплементацију.“ Имамо проблем са кашњењем у имплементацији и ми, при том мислим на Бугарску, нисмо показали довољно објективан и комбинативан став да имамо визију како да смањимо емисије. На крају крајева, затварање електрана и рударских предузећа нису једини начини да се испуни задати услов, постоје многи други начини које, нажалост, наша земља не користи. То је, пре свега, енергетска ефикасност стамбеног фонда, за шта, штавише, постоји подршка кроз План опоравка и отпорности. За ове намене и за оперативне програме средства су обезбеђена, али ми ништа не подузимамо. Не смемо заборавити да 36% штетних емисија долази из стамбених зграда. Или друга опција – у Бугарској се практично не говори о смањењу емисија кроз транспорт. Постоје и могућности за смањење емисија на рачун индустрије. Штавише, бизнис у Бугарској је много боље припремљен од државне администрације и у стању је да испуни ове захтеве. И коначно, Бугарска би у свом захтеву за промену споразума могла да одрази захтев Европске комисије, за који смо гласали и у Европском парламенту, да се у планове опоравка укључи посебно поглавље Repower EU, које би предвиђало конкретне мере за повећање енергетске ефикасности, декарбонизацију постојећих капацитета, уштеду енергије и укупна смањења емисија. Односно, између осталог, добили смо чак и оруђе за спровођење одлуке Народног собрања. Дакле, решење овог проблема је ствар вештине, приступа, успостављања добре комуникације са Европском комисијом и вероватно ћу се поновити – хоризонт рада који може да обезбеди само редовна влада. Привремене владе у Бугарској имају јасно дефинисане задатке према Уставу, али је ненормална ситуација у земљи довела до тога да су привремене владе, укључујући и последњу, која је имала најдужи мандат власти, преузеле послове који су нису типични за такву врсту власти, због стварања вакуума у ​​политичком простору земље.“

Заменик америчког државног секретара за енергетику Дејвид Тирк предложио је увођење малих модуларних, мањих нуклеарних, али поузданијих реактора, као и разних врста обновљивих извора енергије, јачање мреже и нове могућности за коришћење „зеленог водоника”. Како стоје ствари у Бугарској у том погледу?

„Бугарска треба јасно да дефинише свој став по питању нуклеарне енергије и ту смо дужни да јасно изнесемо своје намере. Хоћемо ли и даље да тврдимо да ће решење свих наших проблема бити изградња електране чији су технолошки параметри на нивоу последње четвртине прошлог века или ће се Бугарска коначно преоријентисати на нова технолошка решења. Заправо, Дејвид Турк нам је поставио управо ово питање. Да, урадио је то на фин начин, али на то је мислио. А пошто немам намеру да будем тако фина, рећи ћу отворено – треба да одлучимо: или да наставимо да инсистирамо на своме, користећи сву исту технологију – некадашњу, застарелу, која је далеко од безбедне, сада већ тешка и скупа за одржавање, или ћемо коначно искористити технолошки искорак који је човечанство, укључујући и Европу, учинило у последњих 50 година. Нажалост, ми нисмо учествовали у њему, али можемо барем да искористимо његове резултате.“

Да ли је по Вашем мишљењу степен развијености производње енергије из обновљивих извора у нашој земљи довољан?

„Не, не, не, јер је још увек тако тешко. Знате да често путујем по земљи. И даље је тешко, упркос свим резолуцијама за које гласамо у Европском парламенту. Процедура повезивања, укључујући инсталације за једно појединачно домаћинство, толико је компликована да људи одустају од тога. Али када је у питању производња енергије, уз помоћ које би једно мало предузеће могло да се осамостали, таква тачка гледишта, таква филозофија као да плаши енергетске раднике у Бугарској, код којих је концепт енергетике ограничен на велику енергетску индустрију, која снабдева грађане енергијом, а они са своје стране могу да добију само оно што им се испоручи по цени која им је одређена. Док савремена енергетика подразумева учешће апсолутно свих играча, подразумева могућност независности њихове производње, смањења цене њихових производа. А то ће довести до повећања конкурентности целе привреде. Али ми, чини ми се, нисмо спремни за такву ситуацију. То захтева измене законодавства, промену перцепције у целој енергетској индустрији и, на крају, али не и најмање важно, улагање у развој преносне мреже, у чему у потпуности делим став енергетских стручњака.“

Односно, ми се и даље опиремо европском тренду, покушавајући да задржимо некакав централизовани модел?

„Категорично да. Не, не бих рекла да негирамо све те трендове, али или одбијамо да их препознамо и прихватимо, или се, по традиционалној бугарској навици, претварамо да нас се све то не тиче, или смо једноставно немарни, али на овај или онај начин, ми не дозвољавамо грађанину или малом предузетнику да буде довољно проактиван и енергетски независан. Са тачке гледишта политичара, морам да кажем да, на моје велико жаљење, у Бугарској током протекле две године, не само да јача нека врста носталгије за социјализмом, већ има и покушаја да се што више активности централизује у рукама државе, што је кратковидо, апсурдно и доказано неефикасно. Бугарска је припремила План опоравка и отпорности, у којем су главни покретачки елементи, мотори овог плана – министарства. И нема тог Бугарина којег бисте питали и који би вам рекао да министарство као управа може бити мотор напретка. Уосталом, задатак сваке државне управе је сасвим другачији – да створи потребан амбијент, услове и могућности.“

Да би људи могли да осете ове могућности на својим банковним рачунима?

„Наравно, и апсолутно сви ће их осетити. Ако се на кров сваке куће постави мали соларни панел, ако људи користе геотермалну енергију где год је то могуће, ако своју малу производњу снабдевају кроз сопствени независни систем, одмах ће осетити разлику на рачунима и одахнути у ситуацији тренутне кризе и високе инфлације.“

Превод: Свјетлана Шатрић