Навршава се 1 век од незаборавног датума – 9. јуна, када је 1923. године војним превратом свргнута с власти влада Бугарског земљорадничког народног савеза (БЗНС) на челу са Александром Стамболијским. Према историографији из доба социјализма (1944-1989), реч је о „фашистичком преврату“, али у то време је фашистичка партија постојала само у Италији. Она је владала од октобра 1922. до 1926. године и то у коалицији са осталим партијама у земљи.

Режим, који је успоставио БЗНС и који је назван „наранџаста диктатура“, не само да је крајње левичарски, већ је и по методама и политици прилично близак фашистима Бенита Мусолинија. Земљораднички савез је у Бугарској дошао на власт након неуспелог покушаја преврата 1918. године и пораза у Првом светском рату. Учвршћивање БЗНС на власти остварује се уз помоћ Тројне антанте, јер је Александар Стамболијски прихватио да потпише Нејски споразум 1919. године.

Слично теорији класа руских бољшевика, Стамболијски је увео теорију сталежа. Према тој теорији, сељачку већину угњетава паразитска грађанска класа и она мора бити потчињена. Стамболијски терорише лидере старих буржоаских партија. Баца их у затвор.Угрожене, те партије се удружују у коалицију „Народни савез” (на буг. „Народен сговор“). Међутим, вођа нове формације – дипломата и новинар Александар Греков, је 1922. године убијен. Јавност верује да иза тог убиства стоји режим БЗНС. На чело „Народног савеза“ стао је проф. Александар Цанков.

Руководство БЗНС се уплиће у корупцију, синдикалне штрајкове и сумњиве терористичке нападе. Окреће против себе интелигенцију, цркву, остатке војске и демобилисане официре у Војном савезу. Испуњавајући своје обавезе према земљама победницама у Првом светском рату, Стамболијски гази права македонских Бугара. Улази у сукоб са њиховом утицајном организацијом ВМРО и дозвољава припадницима српске војске да нападну базе ВМРО у Пиринској Бугарској. Александар Стамболијски мења Изборни закон и на изборима 1922. године са 52% гласова бирача добија 212 од укупно 245 посланичких места. Формирана је тзв. „Наранџаста гарда“ за борбу против политичких противника.

Народни савез, Војни савез и ВМРО остају без легалних, демократских могућности за супротстављање режиму и организују преврат 9. јуна. Цар Борис III не подржава насилну промену. Млади монарх се плаши реакције Европе. Међутим, прихвата наметнуте реалности и потписује Указ о формирању владе на челу са Александром Цанков. Министри у новој влади су из свих политичких партија изузев БЗНС и комуниста. Цар поставља услов да се очува живот Стамболијског, али га је паравојна формација ВМРО жестоко убила.

Елита БЗНС тражи спас у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и укључује се у низ покушаја Београда и Москве да организују војне преврате у Бугарској до 1926. године. Иронија је да су познати официри, који су организовали преврате 1923. и 19. јуна 1934. године, организовали и комунистички преврат од 9. септембра 1944. године.

Аутор: Иво Иванов

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: БГНЕС, Национална библиотека „Св. Ћирило и Методије“