Земље чланице ЕУ постигле су договор о реформи заједничког система азила у оквиру Савета за унутрашње послове у Луксембургу. Одлука је донета квалификованом већином. Бугарска се уздржала од гласања. Реформа предвиђа систем солидарности између држава чланица у збрињавању избеглица и убрзану процедуру за разматрање захтева за азил неких миграната на границама. Земље чланице ће бити у обавези да прихвате одређени број кандидата који су стигли у земљу која је под миграционим притиском. Они који одбију да прихвате мигранте мораће финансијски да помогну земљу под миграционим притиском. Новчана надокнада износиће 20.000 евра за сваког тражиоца азила којег држава под притиском миграције није преусмерила у другу државу чланицу.
На питање да ли ће Пољска и Мађарска, које не желе да приме мигранте, пристати да исплате ове одштете, европска комесарка за унутрашње послове Илва Јоханссон одговорила је овако:
„Ово нису једини моменти такве врсте у овој политици. У ствари, врло често када дођемо до закључка о новим законима, неке државе чланице се изразито противе. Али када један закон ступи на снагу, наравно, сви морају да га примењују. И уосталом, Комисија, као чувар уговора, је та која гарантује њихову примену и поштовање.“
Међутим, ова увереност комесарке Јохансона не поклапа се са ставом Пољске. Премијер Матеуш Моравјецки је изричито изјавио да неће прихватити ни пресељење миграната ни исплату одштете:
„Намеравам да веома оштро протестујем против овога на Европском савету, као и пре 5 година, заиста веома оштро. И не само да протестујем – правимо коалицију земаља. Дефинитивно нећемо пристати на диктат који подсећа на диктат Грађанске платформе, заједно са Немачком, који је пренет у Европу између 2016. и 2018. године. А ми смо заштитили Европу од овога заједно са Чешком и Мађарском у јуну 2018.“
Бугарска такође има своје забринутости, а оне су изражене кроъ одлуком да се уздржи од гласања. Министар унутрашњих послова Калин Стојанов је касније објаснио:
„Не треба самостално да се бавимо заштитом државне границе, која је и европска. Не треба да останемо сами у решавању овог проблема. Из тог разлога ћемо се уздржати од гласања. Тражимо општији приступ решавању проблема, озбиљнију и гарантовану подршку свих земаља чланица.“
Хоћемо ли заиста моћи да се изборимо када на нас падне озбиљан терет обраде захтева за азил, на ово и друга питања одговорио је Тихомир Безлов, главни експерт Програма безбедности у Центру за проучавање демократије.
„Не видим неку разлику, видећемо како ће бити дефинисани детаљи. И сада то, у бити, радимо сами. Има одређен број запосленика ФРОНТЕКС-а, али генерално, Бугарска се од почетка мигрантске кризе – периодичне кризе 2013. године, сналази сама. Наравно, овде је потребно истаћи улогу Турске у зависности од наших односа са њом. Постоје различита тумачења шта ће се тачно десити након усвајања ове измене. Главна, да тако кажем, новост је то што ће земљама које не желе да прихвате мигранте бити омогућено да за то плате.“
Међутим, тако је било и пре ових промена...
„Да, али нисам чуо да је то реализовано и да је неко платио. У ствари, велика разлика у Бугарској наступила је још од 2015. године, када се разговарало о опцији расподеле квота миграната који улазе у пограничне земље. Већ тада се појавила ова тема, шта се тачно дешава са овим квотама и у каквој ће ситуацији бити Бугарска, колико ће добити итд. Главни проблем таквог аранжмана је тај што да бисте имали мигрантску квоту или мигранте у Бугарској, они морају да желе да остану овде. Стварно стање је такво да се просечно трајање боравка миграната у Бугарској, односно период њиховог боравка у избегличким центрима креће од 4 до 15 дана. Проблем је у следећем – како тачно ови људи, који су илегално ушли у Бугарску, настављају ка Западу. Или преко Србије, или у веома малом проценту преко Румуније. И у суштини не можете натерати ове људе да остану овде. Оно што се дешава је да их приведе гранична или безбедносна полиција, одведе их у центре Управе за миграције Министарства унутрашњих послова, која их спроводи у центре Државне агенције за избеглице, и ти људи бораве у центрима отвореног типа. Односно, не држе се у затвореним центрима као, на пример, у Грчкој, и увек могу да оду. Када пронађу кријумчара, једноставно седну у ауто, аутобус, камион и оду.“
Како ће на наш буџет утицати, на пример, одбијање да примимо мигранта из земље на коју постоји миграциони притисак и обавеза да платимо 20 хиљада евра по особи, како је предвиђено изменама?
„Немамо интерес да улазимо у такву дискусију. Иако очигледно имамо неке забринутости, али самим тим како је наш министар гласао, кажемо: „Да, немамо ништа против да их прихватимо, проблем је у томе што ви тренутно постоје неки центри, вероватно може да се развије некаква база, да се даље развија, да се инвестира, али ови људи не желе да сотану овде. Не можемо да будемо конкуренција, да тако кажем, на пример, Немачкој, Француској, Аустрији, где су извори прихода много већи, где су социјална давања много боља. И, наравно, велика већина миграната једноставно одлази тамо. Ако се погледају бугарски подаци за прошлу, 2022. годину, Бугарска агенција за избеглице је регистровала око 20 хиљада лица. Од тога, за око 16.000 поступак је прекинут због одласка. Односно, започети поступак није завршен. Тренутно постоји један тзв. пилот пројекат са ЕУ за брзу обраду захтева за азил и издаје им се буквално за два дана, односно или их одбијају или прихватају. Али дешава се исто, ови људи одлазе, без обзира да ли добију статус или им је признато избеглиштво. Постоје извесне разлике – на пример, сиријски мигранти своје породице обично чекају у Бугарској, јер знају да ће добити статус избеглице, али онда једноставно оду.“
Ипак, ми смо спољна граница и сами нећемо моћи да издржимо овај притисак, посебно у погледу процедура за доделу азила ...
„Поступци се масовно обустављају. Нема шта да се обрађује, јер та особа ни не чека да се њена молба размотри. Једноставно одлази. За нас је тужно и проблематично следеће – као што знате, прошле године смо имали огроман број инцидената. Погинуло је 5 полицајаца који су повезани са потерама по градовима, на путевима у нашој земљи и сличним тешким инцидентима. Ни сами не знамо колико избеглица је настрадало. Односно, долази до озбиљних сукоба – садашње групе кријумчара више се не потчињавају полицији, за разлику од, на пример, 2015. године. На самој граници ситуација је прилично тешка, као и унутар земље током њиховог кретања. Оно што се дешава након што ови људи буду притворени и пребачени у избегличке центре, јесте да их поново напуштају. Има случајева да више пута напуштају центре, али генерално, ако притворите дотичну особу, она може бити осуђена. Али то се ретко дешава. Генерално, избеглице имају такву стратегију, да их у пролазу кроз Бугарску нико неће насилно задржати у земљи. И из тог разлога сматрају да је релативно лако проћи. Чак и ако су задржани на граници или унутар земље, смештени су у центре отвореног типа и знају да их без проблема могу напусти.“
У којој мери се сарадња са трећим земљама може искористити приликом повратка миграната у земље које можда нису земље њиховог порекла?
„Тешко је замислити како се то може урадити. Где ћете их вратити – у Пакистан или негде у Африку? Ко ће их држава затражити?“
Постоји ли, по Вашем мишљењу, политички контекст у којем су те промене усвојене?
„Оно што се тренутно дешава у ЕУ, по мом мишљењу, јесте промена политичких партија које владају у различитим европским земљама. Постоји талас десничарских партија који почињу да доминирају ЕУ, што мења ставове према миграцијама. Почев од Шведске па до Италије. Предстоје избори у Шпанији где ће десница вероватно победити, а крајња десница ће вероватно имати велико присуство. Грчка, која је за време Сиризе, левичарске Ципрасове владе, имала прилично високу толеранцију према избеглицама, на крају је замењена десничарском владом која има веома строгу избегличку политику, коју критикује ЕУ. Тако да је оно што се реално дешава у земљама ЕУ то да постоји десна оријентација и овај однос према рестриктивном понашању земаља према илегалним мигрантима све озбиљније се сукобљава са администрацијом ЕУ, која је углавном левичарска. Рецимо то овако – десничарске владе се фокусирају на националну безбедност, левичарске владе на људска права.“
Пре би се рекло, либерали...
„Реч је о левичарским либералима,као што има и десних либерала који су прилично екстремни по питању прихватања избеглица. Постоје и левичарске владе које су принуђене да окончају своју миграциону политику, попут Шведске, једноставно због могућности да интегришу тако велике токове миграната, да их тако назовемо. Јер врло мали проценат ових људи су заправо избеглице са политичким ризицима. Огроман део – признају и левица и десница – су економски мигранти.“
Међутим, Европски парламент тек треба да се изјасни о променама. Мислите ли да ће их одобрти?
„Мислим да се тражи неко решење, покушава се пронаћи компромис. Али једноставно постоји превише контрадикторности између ових левих и десних погледа на миграције у Европи. Ове контрадикције ће и даље бити тешко решити. Ако покушамо да дефинишемо у чему се састоји главни сукоб, на пример, онда можемо рећи да су лево-либерални ставови следећи – око милион милиона миграната годишње уђе у ЕУ. За 10 година то је 10 милиона и то није проблем за огромну демографску заједницу каква је ЕУ. Осим тога, Европској уније је потребна радна снага јер има старију популацију. То је идеја, да треба тражити блажу имиграциону политику. Овде, међутим, постоје проблеми – земље попут, рецимо, Шведске, прихватају мигранте, али оно што се дешава је да су они концентрисани у великим градовима. Ту долази до социјалних, криминалних проблема и сходно томе десничарске партије почињу да побеђују. Истраживања јавног мњења у Италији и Грчкој показују да су ове земље биле веома толерантне према долазним мигрантима. То се променило у року од 5-6 година. Готово да нема земље у Европи са пријатељским односом по питању пристизања мигранта. А главни проблем је што људи који долазе нису квалификовани радници и нису образовани људи. И постоји велики проблем са њиховом интеграцијом. Ако погледате авганистанске мигранте који пролазе кроз Бугарску, они су на когнитивном нивоу детета од 5-6 година, а имају преко 20 година. Не знају на сат, не могу да спавају на кревету, у собама у којима су смештени, спавају на поду, а један угао користе као тоалет. То јест, потребно је уложити велика финансијска средства да би се променило њихово понашање. А са старијим људима ово никада неће успети. То јест, имате људе који не додају вредност вашем националном производу, а ви морате да уложите ресурсе из свог буџета да бисте их макар минимално интегрисали. И то је велики проблем и сукоб који постоји са реалношћу.“
Превод: Свјетлана Шатрић
Овај материјал је припремљен у оквиру европске радијске мреже „Евранет Плус“. Оригинални звучни запис на бугарском језику можете послушати ОВДЕ
У Регионалном природњачком музеју у Пловдиву одржава се тродневни „Ледени фестивал“ који траје до 15. децембра. Фестивал је посвећен Светском дану Антарктика (1. децембар) и део је низа активности организованих током читавог месеца. Циљ је скретање..
Делегација бугарских социјалиста у Европском парламенту организује дискусију под називом „Желим да ме чујете!“ Овај догађај има хуманитарни карактер и посвећен је проблемима и изазовима са којима се суочавају деца и млади са оштећеним слухом, као и..
Русенски универзитет организује низ догађаја намењених страним студентима који студирају у овој институцији. Циљ иницијативе је упознавање младих са бугарским традицијама, културом, историјом и обичајима, као и њихово укључивање у образовни процес и..
Село Змејово, у старозагорском крају, данас, 21. децембра, обележава свој традиционални празник посвећен пелину. По старом бугарском обичају,..
Израда плетених производа је традиционални занат који заслужује оживљавање, сматра Александрина Пандурска, позната по својим бројним пројектима..