„Људи у региону Босилеграда, као и житељи самог града су васпитани, љубазни и срдачни, а посебно их је обрадовала чињеница да долазимо из Бугарске“, каже фотограф Вихрен Георгијев. Заједно са неколико својих колега, био је део фото-пленера који је одржан у овом граду, а организован је уз помоћ удружења „Глас“ – Босилеград. Као неко ко је први пут посетио Западне покрајине, Вихрен признаје да је пронашао много сличности између села на бугарској и српској страни границе.

„Успели смо да обиђемо десетак села у којима смо направили фотографије и, нажалост, приметили смо једну општу пустош, што је тужно, јер такво стање влада и у малим насељеним местима у Бугарској. Установио сам да у бугарским селима која се налазе уз пут који води према граници готово да нема живота, док је у Босилеграду ипак било неке активности. У селима има мало људи, много је запуштених и напуштених кућа“, открива фотограф и додаје: „Већина њих се углавном користе као викендице, али оно што сам приметио је да су некретнине веома јефтине. Кућа на три спрата може се наћи за 15-18.000 евра.“

Неколико дана пре почетка пленера, председнику удружења „Глас” и организатору овог догађаја Александру Димитрову није дозвољен улазак на територију Србије уз објашњење да носи књиге на бугарском језику. Необјашњива реакција наших комшија постала је једна од главних тема о којој су људи разговарали и са фотографима. То је навело Вихрена да изрази своју подршку Александру и ономе што је током година учинио за наше сународнике у Западним покрајинама:

„Желео бих рећи да сам импресиониран оним што Александар Димитров ради. Упркос малом броју људи који су остали да живе у овом региону, он се труди да културни програм одржава живим, а пре свега води рачуна да ти људи не забораве своје порекло. Много смо причали о Васкршњем фестивалу, у склопу којег се одржава и такмичење за најјаче јаје. За њега се везују многе приче“, напомиње фотограф, који је Димитрова упознао ове године, на сабору на Рожену где је Александар довео групу деце из Босилеграда.

Димитров му је причао и о дугогодишњим проблемима са којима се сусрећу Бугари у региону, везаним за депопулацију, њихов страх од тога да се слободно изјасне о свом пореклу и самосвести, о недостатку посла и о животној средини која је загађена због рудника:

„Не знам у којој мери српске власти запостављају становништво у региону, али сама чињеница да су економски заостали је довољно поражавајућа“, каже узбуђеним гласом фотограф.

Током боравка у Босилеграду, Вихрен је био сведок и једне свадбе, која је на њега оставила посебан утисак:

„Занимљиво је да, према традицији, свадбе тамо почињу у 6.30 ујутро, уз песму и трубаче“, присећа се он. „Тако да тешко да у Босилеграду има човек који не зна за један такав догађај. Обичај налаже, као што је то понегде и у Бугарској случај, да младожења оде по младу њеној кући. Али занимљиво је да након што је „узме“ она одлази да живи са њим и његовом породицом, која, са своје стране, може одлучити да младине родитеље не позове на свадбу.“

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: Facebook/PeopleOfSofiq