Иако је по образовању наставник физике и математике, бесарапски Бугарин Олександр Барон није радио у струци ниједан дан. Његов позив постаје фотографија, а за то је заслужна његова ћерка која је пожелела да сазна више о својим прецима и пореклу.

„Она је показала интересовање за своје бугарске корене и ја сам као отац решио да је одведем у бугарску допунску школу у Одеси – прича Олександр у интервјуу Радио Бугарској. – Почела је да сваке суботе похађа часове тамо, постала је и члан ансамбла народних игара те заједно са осталом децом учествовала у прослави школских празника. Ансамбл „Бугарска срца“, који више не постоји, је наступао и на градским сценама и ја сам био веома поносан што је моје дете одевено у бугарску народну ношњу и игра бугарска кола. Када сам почео да их фотографишем и да фотографије објављујем на Фејсбуку, видео сам реакције и коментаре и то ме натерало да делим што више фотографија.“

Главни јунак његових фотографија су људи који наступају на различитим празницима и фестивалима. У самом почетку млади међу њима су били мањина, али је временом заједно са популарношћу његових фотографија расло и интересовање за саборе, променио се и однос према народним ношњама. За њега су веома емотивни тренуци када старији људи своје знање о традицији преносе млађим генерацијама.

Почетак рата у Украјини 24. фебруара 2022. године је променио приоритете Олександра Барона. „Када су почеле да лете и падају ракете, није било нити фестивала, нити празника, нити жеље и енергије за њихово одржавање“ – каже бесарапски Бугарин.

„Оставио сам камеру на неколико месеци све док се није појавила идеја Тетјане Станеве да снимимо филм о три жене из Болграда, чији су мужеви на фронту. Током снимања направио сам и прве војне фотографије. Затим, када су многи Бугари почели да шаљу помоћ Украјини, имао сам прилику да путујем до Ирпена и Буче (градова у Кијевској области), где сам фотографисао избушене мецима и порушене лепе цивилне зграде, куће, стамбене зграде. Осећао сам се ужасно иако смо тамо били пола године након повлачења Руса из региона“ – сећа се Олександр.

По његовим речима, руска агресија је способна да уништи све, али је украјинска нација доказала своју борбеност, упорност и жељу за животом коју нико не може да сломи. Овог пролећаје на позив бугарскихевропских посланика део његових фотографија приказан у Европском парламенту у Бриселу. „Тада сам имао свега 14 фотографија и тражио сам начин да одем у Николајев или Херсон, да бих фотографисао разарања, али пошто су почели напади на Одесу, допунио сам збирку призорима из тих места“ – објашњава фотограф.

Већ две године бесарапски Бугарин обрађује и преводи вести са фронта, које он и екипа Украјинаца, који живе у Бугарској, објављују на платформи „Бесарапски фронт“.

„Преко садржаја које бирам за објављивање, показујемо људима у Бугарској, који не знају или не желе да схвате, да је Украјина наша домовина. Многи људи су писали да је то страна држава и ми, бесарапски Бугари морамо да се вратимо овде. Упркос томе ја им одговарам: „То није истина. Бугарска је за нас наша прадомовина, а Украјина је наш дом“. Тамо су наша села, тамо су сахрањени наши преци, куда да одемо и зашто?“

Бесарапски Бугарин Олександр Барон из Одесе је убеђен да Русија не може да уплаши народ Украјине:

„Не желимо да ракете падају и по селима. Они не могу да схвате да нас не могу уплашити, већ само изазивају мржњу према свом народу и свему што је руско, а та мржња ће дуго, дуго трајати“ – наводи украјински фотограф са бугарским коренима и сећа се првих месеци окупације, када су људи цртали цвеће око рупа од метака на оградама.

• Разбијено стакло у облику срца или какво је право лице рата – почиње фестивал „ОКО“

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: Олександр Барон