Израелске трупе настављају да се гомилају на граници са Појасом Газе пре почетка копнене офанзиве против Хамаса. Рат је застрашујући за све, па и за Бугаре који ужасе рата прате с прве линије фронта. „Израел је сахранио мртве и већ ратује на неколико фронтова. Ова дешавања покренула су лавину протеста и демонстрација на глобалном нивоу. Свеобухватни осећај је да овај сукоб превазилази регионалне оквире. А то је забрињавајуће,“ каже Теодора Ашер, описујући у разговору за БНР ситуацију десетак дана након „највећег терористичког напада у историји Израела.“ Она је посетила једну од тачки приступа Појасу Газе, где је била сведок надреалних сцена:

„Можда је 100.000 људи већ евакуисано из насељених места у близини појаса са израелске стране. Са стране Газе живи више од 2 млн људи који ће такође бити евакуисани – за њих је отворен коридор кроз који ће се становништво сконцентрисано у граду Гази и северном делу појаса повући према југу. Са израелске стране цивилно становништво на подручјима која су била директна мета напада, укључујући два града, такође је евакуисано. Тренутно је тамо ратна зона, пусто је и празно – земља, небо и тутањ у даљини – све то ствара једну надреалну слику. На северу – у радијусу од 4 км, успостављена је затворена ратна зона којој је приступ забрањен, а локално становништво већи део времена проводи у склоништима. Иначе, ово што се дешава на територији Израела је нешто невиђено – мобилисан је цео народ за истрајну борбу.

Друга Бугарка – графички дизајнер Палома Ланцман, такође говори о изузетној мобилизацији цивилног друштва у Израелу:

„Продавнице су испражњене, али не зато што је прекинуто снабдевање, већ зато што су грађани купили све како би га послали војницима и људима који одлазе на фронт.“

Паломина ћерка је одрасла у Тел Авиву и то је један од разлога зашто не жели да напусти зараћено подручје.

„Моја ћерка је одрасла овде. Она је ишла у војску и већ смо део живота у Израелу. Остаје ми велика љубав према Бугарској, коју посећујем кад год ми се укаже прилика, али сад није време за то – људи се уједињују у таквим ситуацијама.“

Гђа Ланцман не одржава активну везу са бугарском заједницом у Тел Авиву, али поред других званичних извора информација - медији у земљи не престају да раде, прати и информације из Амбасаде Бугарске.

„Информациони систем је овде врло добро регулисан и можете се добро информисати са свих страна. Не мислим да Бугари са двојним држављанством планирају да се врате у Бугарску. Враћају се углавном бугарски туристи који не могу да остану у Израелу. Мислим да су организовани – колико ја знам, путем медија објављују се информације о слободним летовима, омогућава се куповина авионских карата – сличне информације се објављују и на сајту бугарске амбасаде. Искрено речено, ја не видим панику. Наравно, чисто психолошки, за једног Бугарина који не познаје нашу стварност, то је, сасвим разумљиво, шок.“

Тензије између Израела и Хамаса не јењавају, каже Палома Ланцман која нам је испричала о томе како је живети под гранатама:

„Ми живимо у стану у једном од елитних делова града – иако није престоница, Тел Авив је заправо највећи град у коме живи већина становника земље. У свакој стамбеној згради имамо посебне блиндиране собе у које можемо ући, не бринући како и где ћемо пронаћи склониште, као што је било са старијим зградама,“ каже Палома.

Ситуација је посебно трауматична за децу:

„Страшно је, страшно! Мислим да је то највећа траума коју рат оставља, јер су наша деца као сломљено цвеће које никад неће успети да избаци тај бол и срес из себе.“

Уредила: Елена Каркаланова

Извор: интервјуи Дијане Дончеве, БНР - Хоризонт