Живот милиона људи широм света, који живе у низу животних изазова као што су рат, глад, сиромаштво, делује несхватљиво западном свету, коме припадају Европа и Бугарска. Зато и приче о таквим људским судбинама прихватамо као статистику, као нешто што се дешава далеко од нас и неће директно утицати на нас. Изговарајући ово, углавном само потхрањујемо своју заблуду да је све код нас и око нас у реду и можемо безбедно да наставимо даље. Силсила Махбуб је такође наставила даље, али упоредите њено прво јасно сећање из детињства са 6-7 година са својим:
„Заједно са мојом мајком, оцем и сестром била сам у гостима код мог ујака у Кабулу" – звучи сасвим у реду, зар не? Међутим, у једном тренутку напољу су се чули пуцњи. Сви су се сакрили у подруму куће. Тамо су провели целу ноћ, а када су ујутру кренули кући, ишли су улицама посутим лешевима. Разлог – Талибани, који су те ноћи једноставно стрељали свакога кога су видели пред својим очима.
Њен живот у Авганистану се наставио, прилагодила се дешавањима, добила је престижан посао као новинар у приватном медију у земљи, за који признаје да јој данас недостаје. Била је приморана да напусти посао делом због односа према њој као жени у Авганистану и препрека са којима се суочавала. Њена права су била веома ограничена и нису била гарантована.
Зато је одлучила да емигрира у нашу земљу, где њен ујак живи већ 35 година. У почетку јој је управо он помогао да се интегрише код нас.
"Признајем да је било и веома непријатних тренутака. Питала сам се зашто сам још увек овде и надала се да ћу наћи неко друго место за живот – сећа се млада девојка. – Некада је разлог био однос људи, а некада – проблем са документима, са језиком, јер је сасвим нормално да не могу да говорим бугарски као Бугари иако сам га учила. Ипак, он није мој матерњи језик. Пошто, када сам стигла овде, нисам знала колико ћу остати, почела сам да гледам на телевизији разне серије синхронизоване на бугарски. Онда, када сам радила као кројачица, усавршила сам га на послу и у разговору са клијентима."
Силсила Махбуб ради и на пружању помоћи избеглицама са Блиског истока код нас:
"Избеглички консултативни савет је организација, коју смо основали пре 2 године – прича она. – Има нас 7 чланова из различитих земаља – Сирије, Ирака, Авганистана, Курдистана, Јемена и сви смо сами прошли пут интеграције. Зато желимо да и другима помогнемо – да им нађемо посао, да упишемо децу у школу. Већина наших контаката је са избегличким организацијама у иностранству. Ако не можемо да им помогнемо, упућујемо их на друге организације – Црвени крст Бугарске, невладину организацију „Каритас“ и „Савет жена избеглица у Бугарској“.
Поред пружања правне и административне помоћи Избеглички консултативни савет помаже у интеграцији оних којима је потребна помоћ и организовањем разних догађаја који представљају њихову културу и традицију ширем кругу људи.
"Понекад долазе и Бугари који показују интересовање. Знате, понекад није потребно знати језик да би људи разговарали. Да би те разумели понекад је сасвим довољно показати нешто из своје културе."
На крају нашег разговора са Силсилом Махбуб она је пожелела да упути апел Бугарима у нашој земљи, у нади да ће наша свакодневица бити мирнија и да ћемо се са више поштовања односити према онима који нису као ми:
"Људи у Европи живе на потпуно другачији начин од нас. То није лоше, али било би лепо да нас једноставно упознају и да не буду обавезно против нас. Када неко бежи из своје земље, он има неки разлог, јер, верујте, нико не воли да се нађе у ситуацији у којој мора да бира да ли да остане у својој земљи по цену живота или да је напусти – уверена је наша саговорница и наглашава: – Да је данас у Авганистану мирно и да имам загарантована права као жена, не бих била овде."
Аутор: Јоан Колев
Фотографије: лични архив
Превела: Албена Џерманова
Истраживање Европске инвестиционе банке (ЕИБ) показује како половина Бугара сматра да прилагођавање на климатске промене треба да буде један од најважнијих националних приоритета. Чак 96% испитаника изјављује да је неопходно предузети кораке у циљу..
Десетог новембра 1989. године, на пленуму Централног комитета Бугарске комунистичке партије (БКП), Тодор Живков је разрешен дужности генералног секретара – највише дужности у партији и држави. Оно што се догодило на пленуму, касније ће бити дефинисано..
Ергелу „Кабијук“ у селу Коњовец, која важи за најстарију у Бугарској, основао је 1864. године русенски валија Мидхат-паша у циљу узгоја коња за потребе турске војске. Ергела је функционисала до ослобођења Бугарске 1878. године. Свој рад је обновила 1894...
Готово месец дана након превремених парламентарних избора одржаних 27. октобра, нови бугарски парламент још не може да почне с радом, јер народни..