Настављамо нашу причу о последицама стравичног земљотреса који је пре годину дана погодио Турску.

• Годину дана од трагедије у Турској – прича о тузи и нади преживелих земљотреса у провинцији Хатај

Међу контејнерима пажњу нам је привукао један плаве боје с натписом: „Нова нада, нов живот“.

„Овде се одржава 9 различитих курсева – уметности и рукотворина, оригамија, шивења и кројења, кувања, модерног дизајна. За све полазнике, а већину чине жене које су у земљотресу изгубиле свој дом и чланове најуже породице, ови курсеви су и нека врста психолошке подршке. Помажемо им, осим тога, мотивишемо их да науче нешто ново и да за своје знање и вештине стекну сертификат, након чега да наставе јаче и снажније напред. Градимо њихово самопоуздање,“ каже Гулхан Јилдирим и показује слике и радове које су израдиле полазнице.

Хусне Озер, такође вођа курса, провела је 24 часа под рушевинама пре него што су је спасиоци извукли.

„Ево са овом другарицом, која је била код мене, остале смо затрпане испод рушевина. Све је било као у хорору, с тим што се ово стварно десило.“

„У једном тренутку, уз заглушујући тутањ, тло се затресло. Видела сам како се плафон отворио, исто као на филму. Али нисмо гледали филм, већ смо доживели праву апокалипсу,“ прича Хусне.

Енергија ове жене је заразна и при крају нашег разговора већ знам да ће Хатај и његови људи пребродити и ове тешке дане.

„Ми смо се извукли из раља смрти. Зар ово није чудо! Наравно да има наде. И управо то нас чини јачим. Нада не умире кад помажемо једни другима,“ категорична је Хусне.

Брига и о животињама!

Очигледно да ни група од седам великих паса, који су нас све време пратили, не воли тмурно и хладно време. Ушли су с нама у један хангар. Људи унутра их хране, мазе и воле. Ово место, у ствари, није азил за животиње, већ Одељење за образовање, културу и социјалну заштиту“ у Антакији.

Радни столови су поред зидова просторије, у средини су огромни столови које користе полазници едукативних курсева, а пси луталице се играју слободно међу намештајем. То је сасвим уобичајена слика, објашњава шеф општинског одељења за образовање Емине Атмаџа.

„Овде сви волимо животиње. Ја такође имам кућне љубимце. Напуштене животиње су пре земљотреса веома добро живеле у Антакији и њеној околини, јер су се о њима бринули продавци, људи с чаршије и други грађани. А после земљотреса немају више ни терасе испод које би могле да се сакрију. Немају куће у коју би се склониле. Стално пада киша, чак и да им дамо храну они немају где да је поједу. Немају више свог места. Зато смо ми почели да бринемо о њима – прво о једном псу, а временом се њихов број повећао.“

Ако немаш никога, имаш мене – с оваквим ставом новинарка Сакине Алтај, која се определила за људскост, уместо за каријеру, помаже људима у свом родном граду Хатају. Она има чврсто убеђење да ће се Хатај дићи из пепела и биће још лепши.

„Ова мотивација и убеђење дају нам снагу и успевамо да водимо овај тежак процес. Сузе су нам пресушиле, одлучни смо да идемо напред и да заједничким напорима обновимо наш регион. Научили смо децу и омладину да буду борбени и снажни, јер верујемо да тешка времена рађају јаке људе! Желимо да позовемо све Бугаре да дођу и осете наш дух, а за пет година поново да посете наш крај како би видели шта смо урадили и колико смо напредовали.“

С овим речима пуним наде кренули смо назад ка Бугарској, уз горак укус после виђеног и утеху коју нам даје снага духа људи који су преживели „катастрофу века.“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова