Споменици чувају сећање на важне догађаје из прошлости. Већина њих прича о самопожртвовању, о земљи натопљеној крвљу хероја који су бранили отаџбину. Хроничари прикупљају ове делиће историје и слажу их у слику времена. Током година, и у зависности од политичких расположења, спољних утицаја и пристрасности, тумачења одступају од узрочно-последичне хронологије. Поједине чињенице се згодно прећуткују како не би „иритирале” поједине фигуре. Ипак, споменици остају верни стварности. 

• Ратници милосрђа: Улога медицинског особља у Руско-турском рату (1877-1878. г.)

Данас се, на пример, веома тешко прича о ослобођењу Бугарске од турске власти и саможртвовању 66.130 руских војника који су своје кости оставили на нашим просторима. Све ређе се помињу и добровољци, међу којима су познати руски хирург Николај Пирогов и баруница Јулија Вревска, која је продала своје имање да би формирала одред лекара и медицинских сестара за фронт. Међутим, споменици јасно сведоче о захвалности Бугара за њихов подвиг.

• Споменици бугарске слободе

"Нисмо могли да верујемо да је то могуће – каже Герман Шакарбијев у интервјуу Радио Бугарској. – Питали смо се ко чува ове споменике. Задивљени смо сваки пут када сретнемо ове људе. У ствари, они су из различитих слојева друштва. Међу њима су пензионери, шумари, ловци, лекари, инжењери, бизнисмени".

Док су обилазили нашу земљу истражујући споменике, Светлана и Герман Шакарбијеви су одлучили да у знак захвалности према шест генерација Бугара које чувају сећање на Руско-турски рат из 1877-1878. године, приреде изложбу "Људи и споменици". Својим средствима направили су 12 табли које причају причу о споменицима и људима. Снимили су и два документарна филма, а ове године су издали двојезичну књигу „Људи и споменици“ (на бугарском и руском језику), која садржи детаљни опис историјских догађаја везаних за споменике.

" У овим тешким временима историја је често предмет фалсификата – каже Светлана. – Многи покушавају да промене објективне историјске чињенице, а споменици су артефакти. Сваки од њих има своју историју, а људи који о њима брину чувају објективну историју. Управо је овакав однос Бугара према споменицима достојан дубоког поштовања. Они чувају сећање на стране војнике који су погинули на бојном пољу и то треба истаћи."

Герман и Светлана су свесни важности улоге људи који одржавају споменике и не пропуштају прилику да им на томе захвале. Са некима од њих су се спријатељили. Међу чуварима споменика је Лилко Георгијев из града Етропола, председник ловачке дружине у селу Бојковец:

"У нашем региону имамо пет споменика из Руско-турског рата – каже Лилко за Радио Бугарску. – Ми их чистимо и одржавамо, јер смо Бугари, то нам некако долази изнутра. Људи су гинули, ми смо им захвални. Становништво нашег региона је много помогло руским војницима приликом превожења оруђа у планини. У тешким зимским условима око 800 људи из Етропола и околине им је помагало да се пробију кроз снежне наносе и зато желимо да се то памти. Ко не чува своју историју – није добар народ!" 

Зато Лилко и његови истомишљеници на своју децу преносе историју онакву, какву су је научили од својих дедова, који су подигли споменике.

У Руско-турском рату једне од најтежих борби вођене су око Старе Загоре где су се бугарски ополченци заједно са руским војницима несебично борили за нашу слободу. О споменицима у граду и околини данас брине Родољубиви покрет "Иван Вазов".

"Покрет је основан ради очувања историјског сећања Бугара – наводи Станимир Петров. – Није случајно што смо за свог патрона изабрали патријарха бугарске књижевности Ивана Вазова, који је сасвим јасно дефинисао наше представе о свему бугарском и бугарској нацији одмах по ослобођењу од османске власти. Као људи који се занимају за политику, схватили смо да је историја веома важна за развој политике и формирање наше будућности".

Светлана и Герман намеравају да резултате својих истраживања представе и у Русији, како би и тамо знали да Бугари поштују борце који су свој живот дали за њихову слободу.

• Софија чува успомену на руске ослободиоце

Превела: Албена Џерманова