Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

Шест генерација Бугара чува сећање на погинуле у Руско-турском рату из 1877-1878. г.

Десант код Свиштова, сликар: Николај Дмитриев-Оренбургски

Споменици чувају сећање на важне догађаје из прошлости. Већина њих прича о самопожртвовању, о земљи натопљеној крвљу хероја који су бранили отаџбину. Хроничари прикупљају ове делиће историје и слажу их у слику времена. Током година, и у зависности од политичких расположења, спољних утицаја и пристрасности, тумачења одступају од узрочно-последичне хронологије. Поједине чињенице се згодно прећуткују како не би „иритирале” поједине фигуре. Ипак, споменици остају верни стварности. 

Николај Пирогов

Данас се, на пример, веома тешко прича о ослобођењу Бугарске од турске власти и саможртвовању 66.130 руских војника који су своје кости оставили на нашим просторима. Све ређе се помињу и добровољци, међу којима су познати руски хирург Николај Пирогов и баруница Јулија Вревска, која је продала своје имање да би формирала одред лекара и медицинских сестара за фронт. Међутим, споменици јасно сведоче о захвалности Бугара за њихов подвиг.



Њих је преко 400. Неки су изграђени у центрима ратних дејстава, као што је, рецимо Споменик на врху Шипка, а други – на местима погибије палих бораца. Није мало ни споменика које су бугарска влада и грађани подигли у знак захвалности, а најупечатљивији пример је Споменик цару Ослободиоцу у центру Софије.



Управо та брига о очувању сећања на погинуле у Руско-турском рату из 1877-1878. године је привукла пажњу историчара Светлане Шакарбијеве и Германа Шакарбијева, који су били импресионирани њиховим беспрекорним одржавањем током 147 година.


"Нисмо могли да верујемо да је то могуће – каже Герман Шакарбијев у интервјуу Радио Бугарској. – Питали смо се ко чува ове споменике. Задивљени смо сваки пут када сретнемо ове људе. У ствари, они су из различитих слојева друштва. Међу њима су пензионери, шумари, ловци, лекари, инжењери, бизнисмени".

Док су обилазили нашу земљу истражујући споменике, Светлана и Герман Шакарбијеви су одлучили да у знак захвалности према шест генерација Бугара које чувају сећање на Руско-турски рат из 1877-1878. године, приреде изложбу "Људи и споменици". Својим средствима направили су 12 табли које причају причу о споменицима и људима. Снимили су и два документарна филма, а ове године су издали двојезичну књигу „Људи и споменици“ (на бугарском и руском језику), која садржи детаљни опис историјских догађаја везаних за споменике.


Светлана и Герман Шакарбијеви на промоцији књиге „Људи и споменици“ на Руском културном институту 29.02.2024.

" У овим тешким временима историја је често предмет фалсификата – каже Светлана. – Многи покушавају да промене објективне историјске чињенице, а споменици су артефакти. Сваки од њих има своју историју, а људи који о њима брину чувају објективну историју. Управо је овакав однос Бугара према споменицима достојан дубоког поштовања. Они чувају сећање на стране војнике који су погинули на бојном пољу и то треба истаћи."

Герман и Светлана су свесни важности улоге људи који одржавају споменике и не пропуштају прилику да им на томе захвале. Са некима од њих су се спријатељили. Међу чуварима споменика је Лилко Георгијев из града Етропола, председник ловачке дружине у селу Бојковец:


Споменик ослобођењу у граду Етрополу

"У нашем региону имамо пет споменика из Руско-турског рата – каже Лилко за Радио Бугарску. – Ми их чистимо и одржавамо, јер смо Бугари, то нам некако долази изнутра. Људи су гинули, ми смо им захвални. Становништво нашег региона је много помогло руским војницима приликом превожења оруђа у планини. У тешким зимским условима око 800 људи из Етропола и околине им је помагало да се пробију кроз снежне наносе и зато желимо да се то памти. Ко не чува своју историју – није добар народ!" 

Зато Лилко и његови истомишљеници на своју децу преносе историју онакву, какву су је научили од својих дедова, који су подигли споменике.

Бој за Самарску заставу, сликар: Петар Морозов

У Руско-турском рату једне од најтежих борби вођене су око Старе Загоре где су се бугарски ополченци заједно са руским војницима несебично борили за нашу слободу. О споменицима у граду и околини данас брине Родољубиви покрет "Иван Вазов".

"Покрет је основан ради очувања историјског сећања Бугара – наводи Станимир Петров. – Није случајно што смо за свог патрона изабрали патријарха бугарске књижевности Ивана Вазова, који је сасвим јасно дефинисао наше представе о свему бугарском и бугарској нацији одмах по ослобођењу од османске власти. Као људи који се занимају за политику, схватили смо да је историја веома важна за развој политике и формирање наше будућности".

Светлана и Герман намеравају да резултате својих истраживања представе и у Русији, како би и тамо знали да Бугари поштују борце који су свој живот дали за њихову слободу.

Фотографије: pirogov.eu, Русский Дом в Софии, БГНЕC, Дарина Григорова, Facebook /Етрополе, bulgarianhistory.org

Превела: Албена Џерманова




Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Чета 4093 – Бугарски емигранти формирали специјалну војну јединицу са друге стране Гвоздене завесе

Бугарска национална добровољачка чета 4093, као део састава америчких оружаних снага у Западној Немачкој, основана је 20. октобра 1951. године. Овај процес, који није био лак, показао је да постоји поприличан број наших сународника који се не слажу са..

објављено 6.5.24. 07.45

Бугарска црква Светог Георгија Победоносца у Једрену обележава 20. годишњицу своје обнове

Црква Светог Георгија Победоносца коју је бугарска заједница у Једрену саградила за само неколико месеци, већ 144 године чува бугарски православни дух. Уз дозволу султана Абдул Хамида II и уз помоћ једренског валије Реуф-паше, 23. априла 1880...

објављено 6.5.24. 07.10
Свети великомученик Георгије Победоносац

Хришћани славе успомену на Светог Георгија Победоносца

Бугарска православна црква и њени верници данас славе успомену на Светог Георгија Победоносца – једног од првих страдалника за хришћанску веру. Живео је у време римског цара Диоклецијана и још као младић се придружио војсци. Са само 20 година..

објављено 6.5.24. 06.30