Он је само мачак, али је његова судбина уздрмала друштвене мреже. Појавио се пре око 10 месеци у Народној библиотеци „Иван Вазов“ у Пловдиву. И пошто је у живот запослених и читалаца ушао на Ђурђевдан, назвали су га Гого. Библиотекари, чија је срца одмах украо, направили су му кућицу у простору за чување библиотечке грађе, а он им је узвраћао предењем и пристојним понашањем. И вероватно би наставио да мирно дрема међу полицама књига, да није био на ивици да буде избачен из библиотеке. Друштвене мреже су се за само неколико сати, пошто се појавила ова вест, буквално усијале. Људи су у коментарима масовно позивали на његово спасавање. На крају је, после јавног притиска, Управни одбор Народне библиотеке „Иван Вазов“ у Пловдиву одлучио да мачак остане у библиотеци.
Случај „Гого“ је, међутим, још једном покренуо питање напуштених животина, чије приче често немају срећан крај. На друштвеним мрежама свакодневно наилазимо на објаве у којима се апелује на удомљавање уличних или напуштених мачака и паса, а оваквим позивима редовно се одазивају једни те исти људи...
Ипак, зашто стално тражимо дом за псе и мачке луталице? Према речима Јавора Гечева, који је дуги низ година био део руководства Фондације „Четири шапе,“ главни разлог за то је да један огроман део људи сваке године оставља и напушта своје кућне љубимце:
„Овде не мислимо на изоловане случајеве напуштања,“ наводи Јавор Гечев у интервјуу Радио Бугарској и наставља: „У питању је нека врста рецидива. Људи који, на пример, узимају пса да би им чувао кокоши, њиву или кућу, уопште не брину о њему и тај пас често рађа два пута годишње. И штенци, бар они који имају „срећу,“ обично одлазе у нови дом, а друге, који нису имали ни ту срећу, остављају у картонским кутијама у шуми, а неке остављају у парковима у градовима, да би, како кажу „власници“, постали грађани. И ови људи остају некажњени.“
Када институције интервенишу како би ограничиле популацију напуштених животиња, једино што раде је да их покупе с улице, а након ветеринарске обраде (стерилизација/кастрација) враћају их на улицу одакле су их и узели или на ново, непознато за њих место где немају шансу да опстану. А друге трпају у азиле где већина умире у нехуманим условима.
„То је супротно логици програма бесплатне стерилизације/кастрације, у питању је опште неразумевање принципа тог програма,“ каже Јавор Гечев и додаје: „Идеја је да се животиња након стерилизације врати на исто место одакле је узета, како не би на њено место дошла друга, која није стерилисана, што значи да ће наставити да се размножава. А опет, главни разлог зашто се ове ствари дешавају је недостатак било какве контроле од стране надлежних органа, јер је све то законом прописано.“
Као да је реакција саосећајних људи најприхватљивија. Када институције абдицирају, добри људи не могу да остану равнодушни на судбину једног беспомоћног бића. „Оно нема способност да преживи на улици,“ каже Гечев и наставља:
„Одводе га кући, покушавају да му пронађу дом, јер не наилазе на разумевање и подршку окружења и локалне самоуправе, на пример. Понекад и успевају у својој намери да им обезбеде заувек дом, али у већини случајева не успевају и они остају код њих. А када виде другог пса или мачку луталицу, суочени су с дилемом да ли да и ову животињу одведу кући, што ће им донети непријатности са суседима или ће им приватни живот трпети или да је оставе на улици свесни да тамо неће преживети. Мислим да надлежни органи морају да наметну неки облик морала, понашања, нешто што би било друштвено прихватљиво или следи неке вредности. Али тога нема код нас. Мора се променити овај начин размишљања. А та промена треба да почне од нас, људи, али, с друге стране, и од оних који су овлашћени да доносе неке одлуке и тиме да дају пример и другима,“ рекао је на крају нашег разговора Јавор Гечев.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: БТА, БГНЕС, Фондација "Четири шапе", Дарина Григорова
Поводом Светског дана борбе против дијабетеса, медицинске установе широм Бугарске организују бесплатне консултације за особе које болују од дијабетеса или су у ризику од развоја ове болести. Према подацима Бугарског друштва за ендокринологију, сваки..
Велико Трново је град с највише културно-историјских знаменитости у Бугарској. Нема човека у Бугарској ко је дошао у Трново, а да није осетио велико узбуђење, а страни туристи остају одушевљени архитектуром, сачуваним духом некадашњег Трновграда и..
У Бугарској не постоји тачна статистика о броју Бугара широм света, али према подацима које је Министарство спољних послова Бугарске објавило прошле године, у иностранству живи око 2,8 млн наших сународника. Према последњем попису становника из 2021...