Ако се којим случајем затекнете у селу Гарван, прво што ћете приметити јесу лепе и добро одржаване куће изграђене у карактеристичном за овај крај стилу. Село се налази у самом срцу „житнице Бугарске“, како још зову Добруџу, недалеко од Силистре, на североистоку земље, а у њему стално живи око 300 становника. Осим мештана, овде живи и неколико породица странаца, који пуним плућима уживају у миру, лепим призорима и, пре свега, јефтином животу у Бугарској.
Зашто се ово село зове Гарван? Одговор на ово питање потражили смо од Димитра Неделчева, бившег председника сеоске општине и житеља села Гарван:
„Назив села Гарван потиче од речи карван или карун, што значи „велик снег.“ Током година се појавила идеја да се село преименује у Снежец. Занимљиво је да код нас има још неколико места која носе назив Гарван. Чак и у суседној Румунији где сам био пре две-три године постоји село које се зове Гарван.“
Жетва пшенице, мељење жита или кукуруза и мешање хлеба неизоставан су део свакодневног живота локалног становништва. Данас се у овом крају узгаја пшеница, сунцокрет, јечам, кукуруз, уљана репица... Село има преко 10.000 ха оранице, од које већи део обрађује земљорадничка задруга „16. децембар“ основана 1992. године.
“Село је свој процват доживело после ратова из 1918-1920. године, тј. после Првог светског рата и Балканског рата. Тада су се градиле куће овог типа и то се наставило дуги низ година. Људи су почели да купују модернију опрему, као што су гвоздени плугови, који су заменили рала. Набавили су вршалице и друге пољопривредне машине. И главно средство преживљавања била је пољопривреда, углавном производња житарица,“ прича Неделчев.
У лепој кући на спрат из 19. века, чији је власник био локални пољопривредник, смештен је Музеј завичаја у којем посетиоци могу да виде предмете везане за свакодневни, традиционални живот мештана од пре сто година. У просторијама сеоског читалишта такође се може погледати богата збирка предмета који сведоче о животу пољопривредних произвођача.
Житељи Гарвана и околних места се од осталих људи у овом крају разликују по свом дијалекту и традицији. Они себе зову гребенцима, због једне особености у традиционалној женској ношњи. Некада су младе жене на главама носиле „капуљачу од смоле“ у облику петлове кресте. Нажалост, нигде у овом крају није сачувана аутентична „креста“ (гребен). Али смо зато у дворишту Добруџанске музеј-куће видели стари млин који и данас ради. Док нам показује како ради, Димитар Неделчев прича:
“Млин је био за кукурузно брашно, које се користило као сточна храна, али су га и људи јели. У просторији у којој се тренутно налазимо некада су млели кукуруз или кукуруз помешан с пшеницом. Џакове су стављали на велику платформу коју су ручно дизали и сипали житарице у кош који је опремљен мотором из брода. Некада је дуж Дунава било плутајућих млинова, чији су мотори с ременским погоном, а житарице мељу два велика камена.“
Мотор је произведен у Минхену, почетком 20. века. Гарвански млин је главни јунак Фестивала жита и хлеба, који се сваког лета одржава у дворишту Добруџанске куће и означава почетак жетве у том крају.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Шта видети у близини села Гарван:
Фотографије: Венета Николова
Министар туризма Ефтим Милошев је синоћ у Великом Трнову отворио 19. издање Међународног сајма културног туризма на којем свој туристички потенцијал у области културе представља 10 земаља: Бугарска, Немачка, Шпанија, Турска, Азербејџан, Румунија,..
Од 8. до 10. октобра у Бизнис центру "Велико Трново" у древној бугарској престоници одржаће се 19. издање Међународног сајма културног туризма. Специјализована туристичка берза ће представити туристички потенцијал у области културе 10 земаља:..
Чаирска језера су заштићено подручје у западним Родопима, познато по језерима која су формирана покретањем клизишта. По њима плутају тресетна острва, а свуда наоколо су зелене ливаде и вековне шуме смрче. Налазе се 19 км источно од села Триград, а..