„У свету који се све више разједињује, држање за руке представља тиху молитву – начин да поново будемо на окупу“ – стоји у опису пројекта „Отац и син“ фотографа Валерија Поштарова, објављеном на сајту Светске фотографске организације. Пројекат је на специјалној церемонији, која је уприличена у Лондону 18. априла, награђен првом наградом у категорији „Портрет“ на конкурсу за професионалне фотографе Sony World Photography Awards Светске фотографске организације. Ове године је скоро 400.000 фотографија аутора из више од 220 земаља учествовало на једном од најугледнијих фотографских такмичења, чије је прво издање одржано 2007. године. Фотографије анонимно оцењује стручни жири.
„Отац и син“ је дугогодишњи међународни пројекат који је Валериј Поштаров започео 2020. године у Бугарској. Испред његовог објектива нашли су се очеви и синови из Србије, Турске, Северне Македоније, Јерменије, Грузије и Грчке, ухваћени за руке у тренутку блискости. Овако, путем својих јунака, Валериј нас наводи да размислимо о нечему што је далеко веће од личног идентитета – Ко смо ми, као део једне средине, једног културног идентитета? Шта смо наследили од својих предака, шта смо узели од њих, надоградили и променили? И колико је храбрости, у ствари, потребно да се ухватимо за руке?
“Све је почело током једне јутарње шетње, на путу до школе држао сам двојицу синова за руке. Мимоишли смо се с другим оцем који ми је рекао: „Ма ви сте само за фотку!“ Овако је он речима „усликао“ први кадар. Почео сам да размишљам о томе да ми, мушкарци, можда заиста у једном тренутку морамо да пустимо руку свог оца и покушамо да откријемо себе. Међутим, одлучио сам да себи докажем да се ова веза, у ствари, може одржати живом. Тада се родила идеја да направим портрет свог оца и деде, који је у то време имао 95 година, док се држе за руке.“
Годину дана касније, у време пандемије, Валериј је урадио оно што је наумио, без енергије и жеље да то прерасте у нешто веће. Међутим, непознати су путеви наше свакодневице.
“Стајао сам испред једне куће на периферији Софије из које су изашли мушкарац и жена, која је грлила слику младог мушкарца. Прво што сам помислио било је да ће ме сигурно отерати, јер сам без њихове дозволе сликао кућу. Међутим, она ми је пришла и рекла: „Имали смо сина који је умро пре осам месеци. Мој муж би желео да га фотографишете с њим.“ И када се то догодило, када су се моје мисли оствариле у ситуацији са потпуно непознатим људима, ја сам открио везу између нас, људи. То је било изван односа оца и сина. Схватио сам да смо ми овде заиста само на кратко, заједно смо и имамо прилику да разменимо енергију. И та размена заправо је оно што ме и даље највише узбуђује.“
Тако је 2020. године, у реалности изолације и отуђености од нормалног живота, Валериј Поштаров кренуо траговима блискости. „Био сам заиста срећан што сам имао прилику да обиђем свих 28 административних области земље и да у скоро сваком граду тражим очеве и синове,“ прича за Радио Бугарску фотограф и признаје да је само трагање јунака за овај пројекат важан део стваралачког процеса.
“Веома ретко срећем очеве и синове који живе заједно у једном месту или одржавају истинску међусобну везу кад син одрасте. И то само по себи није повезано само с односима између мушкараца у једној заједници, већ се ради о вези између генерација. Јер пронаћи везу између њих значи да пронађемо везу између вредности. И држање за руке је управо тај мост који нам треба.“
Што се саме фотографије тиче, она није сама по себи циљ, већ је израз једног оствареног чина узајамне и искрене емоције, која се, верујем, и осећа,“ каже Валериј.
После рада у балканским земљама, Грузија је била земља у којој је Поштаров најдуже радио на пројекту „Отац и син.“ Захваљујући партнерству с National Geographic, а уз финансирање ЕУ, стигао је да обиђе све њене географске регионе.
“Чисто географски је овај пројекат напредовао веома сврсисходно с идејом да се поново изгради слика о културном идентитету, који на неки начин носи своје ознаке које дефинишу различита места и услови, а уз то у себи садржи егзистенцијалну универзалност. Када радим на различитим местима уочавам разлике између њих и оне су поново условљене културама. Јер, као што сам већ поменуо, ово држање за руке оца и сина је заправо држање, односно повезивање заједничких вредности и веома је тешко да у земљама у којима је донедавно био или још увек постоји неки сукоб млада генерација прихвати вредности претходне генерације и препозна своју будућност у њима. Мислим да оно што ми у Бугарској не разумемо јесте да колико год се код нас писало и причало о јазу између генерација, ипак, он није толико драстичан колико је, рецимо, на многим другим местима широм света. Зато, прихватио бих честитке за сам рад, за фотографије, али не као мој успех, већ као успех људи који су имали храбрости да се ухвате за руке и тиме су дали пример осталима. Јер, ако је једном оцу и сину тешко да се ухвате за руке, шта онда очекивати од осталих?“
Али ипак, има наде. „Верујем да су људи као тачкице чијим повезивањем можемо добити најлепшу слику човечанства,“ каже Валериј.
Тренутно изложба „Отац и син“ гостује у Тбилисију, Грузија. До 6. маја награђене фотографије гостовале су и у Somerset House у Лондону, након чега ће експозиција обићи свет. Током лета ће пројекат „Отац и син“ бити приказан и на великој самосталној изложби у италијанском граду Кортони. Пре тога ће Валериј Поштаров обићи нека места у том региону, а фотографије ће укључити у изложбу. Такође, фотографије великих формата биће представљене на отвореном у наредним месецима и у Француској. На јесен ће пројекат бити приказан у оквиру традиционалних фотографских сусрета у Пловдиву – у просторијама Градске уметничке галерије.
Прочитајте још:
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: приватна архива Валерија Поштарова
Девето издање пројекта „Поезија у метроу“ свечано се отвара данас и трајаће до 23. децембра. Ова иницијатива, коју организује Пољски културни институт у Софији, омогућиће становницима и посетиоцима главног града Бугарске да у вагонима и на станицама..
Вечерас у 18.00 часова, у Националној библиотеци „Свети Ћирило и Методије“ у Софији, свечано ће бити представљена књига „Десет великих бугарољубаца“ , дело новинарке Милене Димитрове. Ова књига доноси инспиративне приче о десет изузетних личности из..
Двадесет и треће издање „Банско филм феста“ пренеће публику на неке од најекстремнијих тачака света кроз 75 филмова из 39 земаља. „Све су то премијере, а нека дела ће на Фестивалу у Банском имати светску премијеру“, изјавила је за БТА директорка Фестивала..