Супротно очекивањима, европски лидери на састанку прошлог понедељка нису успели да постигну консензус о четири главна кандидата за највише функције у ЕУ. Ипак, највероватније ће се то догодити на њиховом следећем састанку у четвртак и петак. Према речима председника Европског савета Шарла Мишела, лидери су разменили мишљења о предложеним кандидатима – Урсули фон дер Лајен за други мандат на челу Комисије, бившем португалском премијеру Антонију Кошти за место председника Европског савета, Роберти Мецоли и продужењу њеног мандата на месту председнице Европског парламента за 2 и по године и премијерки Естоније Каји Калас за место Високе представнице ЕУ за спољне послове и безбедносну политику. Мишел је рекао да лидери имају колективну обавезу да постигну споразум до краја месеца. Он је као важан предуслов истакао јединство свих земаља чланица:

„Знам да је веома важно обезбедити транспарентност и укљученост у процес, као и то да се 27 држава чланица осећају као учесници у њему. Моја је одговорност да обезбедим да сви лидери имају исти ниво информација.“

Међу незадовољнима је и италијанска премијерка Ђорђа Мелони, која сматра да конзервативцима који су постигли добре резултате на европским изборима није дато по заслузи.

Да ли су преговори у току или су разлике решене, с обзиром на изјаве у медијима које иду у прилог другој тврдњи?, моје је прво питање за Женевјев Понс, оснивача и директорку Института „Европа Жак Делор“ у Бриселу, која је такође била у Делоровој комисији.

„Имена ће остати иста. У овом кастингу треба да се види да је Европска народна партија јака. У принципу, сматра се да је председавање Комисијом најважније, пошто је мотор – тело које даје предлоге. Зато је Фон дер Лајен из Европске народне партије предложена за место шефа Европске комисије, а за место председника Европског парламента – Роберта Мецола, такође из ЕНП, што је већ огроман удео. Остале функције су за социјалдемократе – г. Кошту на челу Европског савета, и за либерале које представља гђа Калас као Висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност. Уобичајено да после 2 и по године дође до промене не само на месту председника Европског парламента, већ и председника Европског савета. Тако је последњих деценија постигнут политички баланс. Петогодишњи мандат дели се на два мандата од по 2 и по године да би се смењивали представници ЕНП и Социјалдемократа. Такође је уобичајено да се мандат председника Европског савета, који траје 2 и по године, систематски продужава до 5 година. У Европском парламенту победила је ЕНП, изгубиле су социјалдемократе, па демохришћани желе да учврсте своју предност. Инсистирају, с једне стране, на продужењу мандата госпође Мецоле, а са друге на томе да мандат господина Коште на челу Европског савета не треба да буде обновљен после 2 и по године. Остала је центристичка већина, као што је била у неколико мандата – ЕНП, социјалдемократе и либерали, али се у њеним оквирима власт померила у корист ЕНП, много више на штету „Обновимо Европу“ него на штету социјалдемократа.“

И „Зелених“...

„Зелени, који су Зеленим договором у неку руку интегрисали већину на челу претходног Европског парламента, за то су санкционисани. Из те већине излазе јер губе 19 места и иду иза две групе крајње деснице – „Европских конзервативаца и реформиста“ и „Идентитета и демократије“ – са 4. на 6. позицију.“

Можда је то оно што је наљутило Мелони – што њени конзервативци према постигнутим резултатима не добијају позицију коју заслужују?

„Већ је било категоричних изјава неколико великих лидера, укључујући господина Шолца, који је рекао да би био срећан да настави савез са ЕНП и либералима, али не прихвата могућност проширења ове коалиције са крајњом десницом, чак и са европским конзервативцима и реформистима, иако то није рекао директно. Многи лидери је сматрају екстремном, укључујући и ЕНП. Стога, госпођа Мелони не претендује на највишу позицију, већ жели да добије важно место у Европској комисија, какво је, на пример, место извршне потпредседнице. На такавој позицији је био господин Тимерманс, један од великих инспиратора и имплементатора Зеленог договора. Ја лично не мислим да би она могла да добије такву функцију, за коју има веома озбиљних кандидата, попут Терезе Рибере, тренутне министарке животне средине Шпаније, али ће бити у конкуренцији за место потпредседника. И могуће је да ће га добити, с обзиром на то да се однос снага у Европи померио удесно – додуше недовољно да би она то захтевала, али довољно да се пријави за важно место. Зависи од личности онога кога ће предложити и ресора који ће за њега затражити. Али није немогуће.“

Како видите изгледе за развој ЕУ у наредних 5 година, с обзиром на резултате избора?

„Почећу од онога што ми се чини најважнијим у европском систему управљања – од раста моћи ЕНП. Ово је партија десног центра која је била део владајућих коалиција, а сада ће јачати и моћи ће да повуче одлуке још више удесно. То би могло утицати на Зелени договор, на миграциону политику, итд. То је, по мом мишљењу, највећи добитак у овом Парламенту. Успон крајње деснице није за игнорисање, чак је и узнемирујући, али то није толико одлучујуће за политику као побољшање резултата ЕНП. Не искључујем могућност да екстремна десница  постане блажа, односно да постане више центристичка, прихватљивија, више наклоњена консензусу, мање радикална по питању миграција и других питања. Постоји још једна могућност, која је још увек мало вероватна – спајање европских конзервативаца и реформиста и „Идентитета и демократије“. Јер врло често се националне компоненте ове две групе мрзе – нису само ривали, већ и непријатељи, и врло често имају радикално различите позиције, на пример, у односу на Русију или САД. Госпођа Ле Пен је дала много разлога да је се може сматрати проруски настројеном, што се не може рећи за госпођу Мелони – она је прилично трансатлантски настројена. Али не могу искључити такво спајање ако госпођа Ле Пен ублажи своје ставове. Хипотеза која плаши многе Французе је ако „Национално окупљање“ преузме власт у Француској, могла би да почне да се креће ка центру и да заузима мање радикалне ставове по питањима миграција, одбране и животне средине. Али ове две странке за сада други доживљавају иза санитарног кордона, односно као оне које неће учествовати у владајућој коалицији.“

Зар ванредни парламентарни избори у Француској не учвршћују екстремне позиције?

„Тренд који је приметан у Француској у последње време у овој кампањи, након што је председник Макрон распустио Парламент, а ако послушате кандидата за премијера, господина Бардела, видећете да помера своје позиције ка центру. Он показује мање радикално лице по многим питањима и у извесном смислу је испред својих одговорности, тако да је хипотеза која се чини вероватнија, на основу мојих запажања, да ће доћи до заокрета према центру, а не према крајњој десници.“

Како Ви лично видите ове изборе?

„Велика већина људи са којима разговарам је зачуђена. Изузетно ризичан потез председника Макрона већина људи не схвата. Не разумеју зашто није покушао да обузда ситуацију како би добио више гласова, већ је отворио пут крајњој десници. Нема места логици. Макрон тврди да овим потезом жели да пробуди центар и покаже Французима да ни екстремна десница ни крајња левица нису избор, већ само центар. Међутим, дешава се управо супротно – снажно одбацивање Макронове странке и нагли пораст незадовољства због гласања за крајњу десницу. И не видим како се ситуација може променити за неколико недеља, од 9. до 30. јуна. Чини ми се да је ово веома ризичан потез.“

Можда је идеја да сада да власт екстремној десници, у коју ће се људи разочарати и гласати за центар на следећим председничким изборима...

„Да, то је вероватно једна од ствари на коју рачуна. Људи су покушавали да дођу до неког рационалног објашњења, и десило се ово. Да покаже да „Национално окупљање“ неће издржати тест власти, јер нема капацитета за то. И на основу свог трогодишњег искуства, покушава да дисквалификује „Национално окупљање“ са председничких избора, али постоји реалан ризик да се то не догоди – Бардел већ предузима дерадикализацију, оријентише се ка центру, заузимајући разумније ставове и могуће је да ће их спровести ако преузме власт.“

Како би ванредни парламентарни избори у Француској могли да утичу на политику ЕУ?

„Ово је веома деликатно питање, на које није нимало лако одговорити. У Француској је већ постојала кохабитација између председника и премијера, који нису припадали истој политичкој породици. Најпознатији случај је између Митерана и Ширака, али, на срећу, обојица су били из великих европских породица. Иако је један био социјалдемократа, а други хришћански демократа, обојица су имала јаку проевропску припадност. Тако да су ствари биле под контролом. Сада, међутим, све постаје много компликованије, јер имамо јаког проевропског центристу као председника и крајње десничарског евроскептичног премијера, чији је програм пун свих врста полуга за слабљење моћи европских институција. Према француском Уставу, председник има највећа овлашћења у спољној политици. За њих предност имају премијер и Народна скупштина. Када имате европске директиве, потребно их је превести у национално законодавство, а за то треба да прођу кроз Народну скупштину. А ако „Национално окупљање“ победи, коначну реч ће имати господин Бардел. Дакле, ово ће знатно отежати једној од две највеће државе чланице ЕУ да изврши своју европску мисију.“

Тужан крај... Можете ли завршити оптимистичније?

„Надам се да резултат „Националног окупљања“ на изборима за национални Парламент, који изгледа вероватан, неће бити реалан. Ако се ово реализује, надајмо се да ће господин Макрон, с једне стране, моћи да ојача своја овлашћења на међународној и европској сцени, а са друге стране да ће се у додиру са влашћу, „Национално окупљање“ и господин Бардел ослободити евроскептицизма који је већ попримио прилично разводњену форму откако се десио Брегзит који је многим националистичким партијама показао да је припадност ЕУ позитивна ствар. Тако је нестала и идеја о Фрекзиту. Госпођа Ле Пен више не говори о изласку из еврозоне. Многе идеје које су биле радикално антиевропске нестале су из програма „Националног окупљања“. Надајмо се да ће се овај тренд нормализације наставити.“

Превод: Свјетлана Шатрић