Навршава се 30 година од фудбалског лета када је Господ био Бугарин

Датум је 17. новембар 1993. године. У току је последњи минут меча између Бугарске и Француске на стадиону „Парк де Пренс“ у Паризу који је одлучујући за пласаман на Светско првенство у фудбалу у САД наредне године. Резултат је 1:1 (у том случају би се квалификовала Француска), и док су сви у ишчекивању последњег судијског звиждука, Емил Костадинов фантастичним голом успева да затресе мрежу Бернарда Ламе, Бугарска се по шести пут пласира у светско финале, а у етеру Бугарске националне телевизије коментатор Николај Колев-Мичмана изговара незаборавну реченицу – „Господ је Бугарин!“. Узвик који остаје запамћен у аналима спорта и бива увршен у речник светског фудбала, који је 2018. године написао британски новинар Том Вилијамс.

Тако је почела магична фудбалска бајка једне нације, која ће кулминирати у лето 1994. године на стадионима широм САД, када су успеси бугарске репрезентације премашили и најлуђа очекивања бугарских навијача. Савладавши Грчку резултатом 4:0 већ у групној фази, триколори“ остварују своју прву победу на неком светском првенству. Уследила је победа над Аргентином од 2:0, а у осмини финала Бугари су елиминисали Мексико са 4:2 после пенала (1:1 у регуларном времену и продужецима). Потом се у незаборавном четвртфиналу Пенева чета, како је наш тим назван по селектору Димитру Пеневу, састала са светским шампионом Немачком. Након резултата 0:0 којим је завршило прво полувреме, Немци су повели голом Лотара Матеуса из једанаестерца, а онда су головима које су постигли у 75. и 78. минуту, Христо Стоичков и Јордан Лечков за само 3 минута резултат преокренули на 2:1. Серију победа прекинула је Италија која је у полуфиналу победила резултатом 2:1, након чега је уследио пораз од Шведске са 4:0 у мечу за треће место. Народ је, међутим, еуфорично славио!

„Ви сте за Бугарску учинили више него што су све наше дипломате и политичари скупа урадили у овом веку“, рекао је шеф државе Жељо Желев у обраћању фудбалерима.

Прошло је 30 година од тих непроспаваних јулских вечери, када су тргови и булевари широм Бугарске били препуни, не због политичког протеста и незадовољства, већ због испуњености поносом и захвалношћу што је „Господ Бугарин“. А ми се и данас још увек питамо – која је била супермоћ 22 изабраника у Пеневој чети?

Одговор се појављује управо уочи фудбалске годишњице у стрипу „94. Легенда!“, који је дело платформе „Maina Town“. „У најопштијим цртама, ово издање представља оду том тријумфу у виду стрипа, не само бугарског фудбала, већ и читавог бугарског народа“, рекао је за Радио Бугарску један од његових аутора, сценариста и редитељ Тодор Карагјауров. Прича испричана у књизи крије херојство, подвиге и прати развој ликова, преплићући историјске догађаје и фикцију из света стрипа, додаје он.

„Апсолутно верно се придржавамо приче наше фудбалске репрезентације у САД. Све почиње посљедњом легендарном утакмицом против Француске, која их је пласирала у финале, а затим, у форми графичке новеле, радња, меч по меч, прати све сусрете у Америци, који се у нашој књизи појављују као поглавља.

Уз документарни део, у којем се стриктно држимо истинитих чињеница по питању играча, голова, противника, у причу уносимо и уметничку ноту, претварајући фудбалере у хероје са врло специфичним моћима. И ту се већ ради о нашем уметничком додатку овој причи. Осим тога, за сваког од наших великих фудбалера – Христа Стоичкова, Трифона Иванова, Красимира Балакова, фокусирали смо се на њих 8 заједно са тренером – направили смо пратећу причу из времена детињства, када они добијају своје супермоћи које се потом активирају током самих мечева. У супермоћ сваког од њих покушали смо да уткамо елемент бугарског фолклора, као што је Змајска левица Христа Стоичкова или неисцрпна енергија Красимира Балакова.

Самог Трифона Иванова, кога су међународни навијачи упамтили као опаког дефанзивца оштрог погледа и вучје жестине, повезали смо са легендом према којој је, након што га је као дете ујело младунче вука, стекао снагу, која га је касније на терену трансформисала у бескомпромисног дефанзивца.“

Један од надимака самог Трифона Иванова је Вук.

Стрип издање „94. Легенда“ направљено је за мање од шест месеци. Укључено је и неколико „интервјуа од непроцењиве вредности“, како кажу чланови тима. „Ови интервјуи пружају веома занимљиве, интерне информације, које веома лепо кореспондирају са фикцијом, дајући јој документарну аутентичност“, каже Тодор.

У причу је такође уткан занимљив моменат сукоба између Стоичкова и Балакова током меча са Немачком.

„Ово је реална ситуација у којој се њих двојица свађају током полувремена утакмице против Немачке, када нам не иде добро, а они су једни од наших најважнијих играча. Њиховим помирењем, непосредно након полувремена, наш тим се уједињује и прави преокрет који сви памтимо и који нас одводи у историјско полуфинале“, објашњава Тодор Карагјауров.

Стоичков и Балаков остају једини Бугари који су уврштени у идеални тим Светског првенства 1994. године.

Испоставило се да је „тимски дух“ супемоћ најбоље бугарске фудбалске репрезентације у нашој историји. Дух који је каљен чак и скандалима, али увек подређен једном циљу – колективном успеху. Тодор Карагјауров је оптимиста у погледу будућности и верује да уз неке промене и дозу среће као нација поново можемо доживети фудбалску еуфорију. До тада – наставићемо да гледамо Европско првенство у Немачкој и навијамо за друге.

У част наше фудбалске репрезентације из '94. године, познати бугарски музичар и певач Георги Минчев написао је песму „Хвала вам и опростите“.