Летовалишта на бугарској Црноморској обали могу се условно поделити у две категорије – савремена, која су позната по својим бучним и колоритним улицама, док у другу категорију спадају великолепни лучки градови са вишевековном историјом, кроз које су пролазили различити досељеници, остављајући за собом делиће свог наслеђа. Управо у ову категорију космополитских насеља спада данашње Поморије, некада познато као Анхијал (грчки „близу соли“), основано крајем V века пре нове ере. Већи део његових становника чинили су Трачани, али је због положаја града између грчких колонија Аполоније Понтике и Месамбрије Понтике локално становништво такође потпало под византијски утицај.

Од свог оснивања па све до почетка прошлог века, Анхијал је био један од најважнијих црноморских градова на бугарским просторима. Много пре изградње бројних хотела у којима лети бораве хиљаде туриста, становници Поморија водили су богат и разнолик живот као искусни рибари, винари и мајстори заната који су данас скоро заборављени, као што је вађење соли из мора. Град је напредовао захваљујући марљивости мештана и трговини коју су обављали морским путем.

Када се нађете у старом делу Поморија, немогуће је да не приметите архитектуру старих кућа које се налазе скоро уз саму обалу. Иако је само 9 објеката преживело разорни пожар 1906. године, захваљујући њима можемо претпоставити како је изгледао древни град Анхијал чији трагови су видљиви и у данашњем Поморију.

Како бисмо завирили иза дебелих зидова ових старинских кућа, посетили смо градски Историјски музеј, где је направљена реконструкција аутентичног ентеријера једне богате анхијалске куће. 

„Иако локални становници воле да кажу да имају грчко порекло, то није увек случај“, објашњава нам Анелија Григорова, етнограф у Историјском музеју у Поморију:

„Кроз ово подручје је прошло много цивилизација и свака је оставила свој траг. За разлику од унутрашњости Бугарске, становници Поморија имали су привилегију да се баве специфичним занимањем којим су обезбеђивали егзистенцију. Соларство је веома посебно, а квалитет анхијалске соли био је изузетно висок. Овдашње становништво је уживало специјалан, повлашћен статус. Анхијалски младићи нису регрутовани у турску војску, већ су остајали овде. Нема података о озбиљним сукобима између Турака и Грка. Поред вађења соли, бавили су се и производњом вина. Иако су врсте вина биле различите до XIX века, могуће је да су потицале још од времена Трачана. Знамо да су производили вина која су добро подносила транспорт преко мора. Припадници грчке заједнице били су познати као вешти трговци. Међутим, касније се појавила болест винове лозе (филоксера) и тако су старе сорте нестале.“

• Поморијско лето с укусом соли

Двоспратна зграда у којој се налази музеј је некадашња грчка девојачка школа. Овде се налазе експонати из праисторије, а музеј није строго профилисан као етнографски или археолошки. 

Током великог пожара 1906. године, изгорело је више од 800 кућа, каже нам етнограф Анелија Григорова и објашњава: „Данас у Поморију немамо аутентичну кућу која би приказала чиме су се у прошлости људи бавили и какав им је био свакодневни живот, а једине преостале старе куће су у приватном власништву.“

„Имамо мали резерват који се зове 'Старе поморијске куће'. Налази се на самом врху полуострва, одакле се пружа прелеп поглед на светионик и тзв. плитко море. Ове куће од пожара су спасиле цркву Преображења Господњег, једну од најстаријих аутентичних цркава у граду, захављујући томе што су око ње биле поредане попут кордона. Ради се о 9 старих анхијалских кућа. 

Уз море постоји опасност од јаког ветра који, дувајући према обали, може да сруши цео кров, па су због тога стрехе тако мале. Дрвена облога штитила је од влаге и ветра. Први спрат обично је био зидан од камена и имао је различите намене. Тамо су се чувале бачве с вином, рибарски прибор и друго.“

• Архитекти из свих делова света и дан данас истражују гробницу код Поморија

У тзв. грчким породицама у Анхијалу, храниоци породице су били искључиво мушкарци. Радили су неуморно од јутра до вечери као рибари и берачи соли, а током преосталог времена су се бавили пољопривредом, производећи жито и вино. Жене су се бринуле да све у кући буде уредно и чисто, о деци, а највише о свом изгледу. „То су биле градске жене, обично много млађе од својих мужева, а за то постоји објашњење“, прича етнограф Анелија Григорова:

„Тако је било зато што је постојао ред – да би се један од синова у породици оженио, прво су морале да се удају његове сестре. То се обично дешавало у његовим каснијим годинама. Анхијалске породице су биле веома имућне, имале су могућност да купују робе из иностранства, тако да су жене изгледале веома добро. Било је простора и за градску забаву. Организовали су вечерње банкете са плесом, окупљали су се за празнике и имендане.

Њихове куће су биле отворене за госте, које су Гркиње дочекивале врло одмерено – са једном кашичицом слатка од смокава или трешања, без раскошног дочека уобичајеног код Бугара. Међу њима је било много вештих мајсторица тзв. бриселске чипке и поан лас чипке, а у музеју су сачувани такви експонати.

Сачуване су и прелепе слике из 60-их година прошлог века на покривачима и јастучницама, као и тзв. уметност осликавања кревета. Све је требало да одише лежерним, безбрижним животом, док су истовремено истицали своју припадност хришћанској вери.“

Прочитајте још:

• Поморије – културни и бањски туризам на обали Црног мора

• Поморије – ризница црног и белог злата

• Музеј соли у Поморију