Фотографкиња Михаела Аројо: Важно је познавати историју бесарапских Бугара

објављено 28.9.24. 12.15

Фотографија: Facebook / Mihaela Aroyo

Михаела Аројо је професионални фотограф из Варне и нема рођаке или пријатеље који су бесарапски Бугари. Упркос томе, 2019. године, импресионирана путовањем до једног молдавског села ради учешћа на омладинском фестивалу, она је одлучила да се озбиљно посвети проучавању културе, историје и идентитета бугарске дијаспоре у Бесарабији. То јој је омогућило да направи 14 путовања у региону, да посети 60 насељених места, која су претежно насељена етничким Бугарима и узме интервјуе од њих, да запише њихове песме и приче. Признаје да када је први пут отишла, није ништа знала о овом региону:

„Пре него што сам посетила ова места, мислима сам да су Молдавија и Украјина земље које су веома далеке. Међутим, испоставило се да је удаљеност Варне од Болграда само 350 км. Осећај који преовладава док путујеш према овом месту јесте да, и поред тога што прелазиш неколико граница, ти се, у ствари, осећаш као да си код куће или се враћаш у своје родно место. Последњих 200 година било је изузетно динамично за овај регион и поједине власти су наметнуле своје рестрикције, ред, језике и схватања о управљању земљом. Неки од ових утицаја могу се и данас осетити.“

Михаела подсећа да Бугари у Бесарабији у свакодневном животу користе три главна језика – матерњи (бугарски), руски, који важи за „универзални“ језик комуникације у Молдавији због мултиетничког састава региона и молдавски или украјински, у зависности од тога с које стране границе живе. Једна жена из тог региона, која се бави превођењем с енглеског језика, једном приликом јој је рекла да није сигурна на ком језику размишља, али је убеђена да сања на бугарском. Управо ове речи послужиле су као наслов за Михаелину фотографску изложбу, која је недавно завршена, а на којој ауторка приазује само мали део многобројних кадрова овековечених за време њених путовања по Бесарабији:

„Оне су у некој мери одраз мог искуства и знања о Бесарабији, која су на почетку, пре пет година, била нешто буквалнија, јер су се сводила само на највидљивија културна обележја, али сам постепено прешла на метафоричније слике које откривају и друге детаље из живота тамошњих људи.“

Једна од тема које живо занимају бесарапске Бугаре, без обзира на то што је регион прилично далеко од фронта, неусмњиво је рат у Украјини који траје дуже од две године.

„Ово је тема коју покушавам да истражим, али она не доминира пројектом „Сањам на бугарском“, јер сам га започела 2019. године. Може се рећи да је пола времена током којег сам снимала тамо било пре рата, а остатак – за време рата. То је тема која дели друштво и тамо и овамо. Покушавам да је истражим кроз призму утицаја рата на идентитет региона, јер већина иницијатива које уједињују бугарску заједницу тамо, тренутно се не организује – из безбедносних разлога. Осим тога, покушавам да отговорим на питање колико рат утиче на свакодневни живот, јер људи више не могу да живе као пре и стално су у стресу да се нешто лоше може десити. Смањена је минимална старосна граница за мобилизацију, а то погађа све више људи. У селима која сам обишла од почетка рата, видела сам да је скоро свака породица дала жртве на фронту.“

Према речима Михаеле, у Бугарској се изузетно ретко и слабо говори о бесарапским Бугарима. Ова наша неупознатост са, иначе, бројном бугарском дијаспором у Молдавији доводи нас у веома незгодне ситуације које можемо избећи, ако се боље упознамо с животом људи бугарских корена у Бесарабији. А млади људи у Молдавији и Украјини одрастају са идеализованом сликом о Бугарској формираном на основу прича њихових предака. Данас, међутим, они могу да путују до своје праотаџбине и очекивања често нису једнака стварности. Томе неретко доприносе и разговори са случајним пролазницима, који због нагласка мисле да су Руси и непријатељски су расположени према њима,“ рекла је на крају нашег разговора Михаела Аројо.