Један од најзанимљивијих и најживописнијих простора у сваком месту несумњиво јесте локална пијаца. Без обзира на то одржава ли се свакодневно или само одређеним данима у недељи, има ли у својој понуди специфичне производе или не, пијаца је културни феномен који је већ вековима прожима људску историју и развој друштва.
У данашње време, када је сваку врсту куповине могуће обавити само једним кликом или вожњом до неколико минута удаљеног супермаркета, намеће се питање значи ли то да, као физичко место трговине, пијаца у Бугарској може нестати. Одговор на њега екипа „Студија 24“, предвођена редитељком Екатерином Минковом и политикологом др Георгијем Продановим, покушава да пронађе у оквиру пројекта „Пијаца у нестајању као културни феномен“.
Основни циљ пројекта је реализација документарног филма о најзначајнијим софијским пијацама и њиховом утицају на град, кроз причу о препознатљивим трговачким локацијама, дефицитарној роби, модним трендовима и понуди производа. Завршетак самог пројекта биће обележен истоимном изложбом у галерији „Сердика“, смештеној у срцу једног од главних „протагониста“ – Женске пијаце у Софији.
Од 8. до 26. октобра у изложбеном простору биће представљене старе архивске фотографије знаменитих трговачких пијаца у нашој престоници. Др Проданов напомиње да су већину фотографија снимили странци који су, налазећи се на пропутовању кроз Бугарску, били фасцинирани нашим пијацама. Многе од ових фотографија датирају из прве половине XX века. На изложби ће бити представљене фигуре продаваца и купаца из различитих епоха, забележених на старим фотографијама, док ће посетиоци на таблетима моћи да погледају и пет краткометражних филмова. Приче које су у њима испричане чине део сировог документарног материјала прикупљеног за дугометражни филм.
„Пијаца никада није била само место за куповину. Романтична представа о пијацама с почетка XX века није везана само за оно што се тамо могло купити, већ и за забаву, колоритне ликове и прилику за сусрете суграђана. По мом мишљењу, то је специфичан начин комуникације и празничне атмосфере“, изјавила је у студију Радио Бугарске Екатерина Минкова, редитељка дугометражног документарног филма. Иако наслов филма још није дефинитивно одабран, једно је сигурно – део звучног амбијента биће посвећен уметности зарад уметности, уз допринос Маријане Валканове, истакнуте музичке уреднице и дизајнерке звука, еминентне фигуре бугарске кинематографије. Њена архивска збирка аудио-записа са разних пијаца из различитих временских епоха представља колекцију звучних сећања, прича и драгоцених поглавља нашег постојања.“
„Пијаце су занимљиве јер окупљају различите светове. Било да говоримо о XIX веку, XX веку или данашњем времену, пијаца је једино место где се спонтано могу срести милионер и човек са ситнишем у џепу, особа са неколико факултетских диплома и она која не уме да се потпише“, појашњава сценариста пројекта др Георги Проданов. „То су сусрети који у другим околностима и временима не би били могући и управо због тога на тим местима настаје посебна атмосфера. Из тог разлога истраживање смисла пијаца представља не само креативни, већ и озбиљан интелектуални изазов. Од начина на који сама пијаца гради своје сопствено окружење, до разлога због којих је људи посећују – све то утиче на њих и мења их“, објашњава Проданов.
„Нисмо у потрази за конкретним периодима, већ дословно фотографијама-причама које приповедају о времену и животу“, каже др Георги Проданов.
Управо због тога, јунаци овог пројекта су и професор историје модерне културе Александар Кјосев, као и историчарка и новинарка Албена Шкодрова, али и три сестре — Лили, Лора и Благородна — које се присећају свог детињства на пијаци, Бај Георги, син пијачног продавача, као и Стив – странац који је, стигавши у Бугарску 1988. године, након прве шетње Женском пијацом рекао: 'Ово су моји људи'.“ Филм ће нам пружити и занимљив осврт на још једно место, које је за нашу престоницу посебан значај имало у време транзиције – бувљак и његову историју. „Да ли се тамо продаје роба или приче?“, прво је што ћете се запитати.
„Моје лично мишљење о бувљаку је да је у време социјализма то било место где су се могле пронаћи забрањене ствари до којих нисмо имали слободан приступ, попут фармерки, касетофона, касета и плаката омиљених група, док је сада бувљак добио другу форму. Он је нешто попут временске машине. Сада се ту могу пронаћи ситнице, често из периода социјализма, неки заборављени предмети или њихови делови. Мислим да у свом садашњем облику бувљак није за свакога.“
„Пијаца је живи организам који нестаје и истовремено се поново појављује сваког дана“, истиче Георги Проданов.
„Нисам сигуран да ли је схватање да се овде налазимо на граници Оријента заиста применљиво и на пијаце у Бугарској. Масовна представа о пијацама често је обликована филмовима и причама о оријенталним пијацама Османског царства. По мом мишљењу, односи међу људима на пијацама суштински су исти и на Западу и на Истоку. Свуда можете наићи на људе који су очарани пијацом, који управо преко ње остварују комуникацију. Бугарске пијаце можда нису тако живописне и егзотичне као пијаце на Истоку, али у исто време нису ни толико сиромашне по питању међуљудских односа као што је то случај са неким западним пијацама.”
„Оно што се мења, и што по мом мишљењу представља проблем пијаце, јесте све чешћа појава да људи тамо продају ствари које нису произвели сами. То мења однос између купца и продавца. У том смислу, пијаца полако нестаје, јер на крају крајева, исто то раде и велике трговинске мреже.“
Превод: Свјетлана Шатрић
Уметничка галерија усред шуме – тако пролазници описују чесму са сјеницом крај пута у близини родопског села Конче код Момчилграда. Њену изградњу је 1985. године започео отац Јусеина Јусуфа, а након што је, само годину дана касније, умро, пројекат је..
У амбасади Бугарске у Лондону проф. Бетани Хјуз представила је одломке из своје нове серије „Блага Бугарске” коју емитује Би-Би-Си. Проф. Бетани Хјуз ауторка је две епизоде „Блага Бугарске” из документарног серијала „Трагање за благом” који се..
На 28. издању Фестивала бугарског документарног и анимираног филма „Златни ритон“ тријумфовали су анимирани филм „Бело раме за црног човека“ редитеља Анрија Кулева и документарни филм „Жеља Гери“ у режији Тонислава Христова. Анимација је освојила и..
Уметничка галерија усред шуме – тако пролазници описују чесму са сјеницом крај пута у близини родопског села Конче код Момчилграда. Њену изградњу је..
У амбасади Бугарске у Лондону проф. Бетани Хјуз представила је одломке из своје нове серије „Блага Бугарске” коју емитује Би-Би-Си. Проф. Бетани Хјуз..