Године 1847. се у породици Христа Иванова Банкова – будног човека из старе фамилије и врсног мајстора-папучара, у једној од габровских махала, родио његов други син – Христо. И пошто се претпоставља да је ова бројна фамилија дала више од једног зографа и свештеника, са само 12 година будући сликар је отишао на Свету гору. Као искушеник у Хиландару, где велики просветитељи попут Паисија Хиландарског, Илариона Макариопољског и Неофита Бозвелија жуде за слободом Бугарске, Христо учи занат од светогорских зографа. Недуго затим, његов сликарски таленат приметио је игуман манастира и духовник је одлучио да пошаље дечака да се школује у Русију.

Пре него што је почео да похађа Московску школу сликања, вајања и архитектуре, Христо Цокев је провео читавих седам година у Кијевско-печерској лаври, где је пострижен у монаха и до танчина је савладао тајне иконописања. Вера и уметност иду руку под руку кроз цео живот и стваралаштво Цокева, коме, међутим, није стран ни национални идеал – коначно ослобођење и уједињење бугарског народа. Савремени истраживачи су чак повукли паралелу између Христа Цокева и Васила Левског, јер су обојица напустила монашки пут – Левски да би постао револуционар, а Цеков како би сликао и учествовао у национално-ослободилачким борбама.

„Гледајући уназад у бугарску историју, можемо видети многе личности које су првобитно похађале духовну академију,“ каже Нели Недева, кустос Уметничке галерије у Габрову и наставља: „То је у великој мери везано и за саму епоху. Недостатак световног образовања учинио је верско образовање доступнијим Бугарима. Осим тога, филозофска тематика и претпоставка овог типа образовања је карактеристична за духовне личности тог времена.“

Христо Цокев се у домовину вратио у периоду када се није знало да ли ће Бугарска бити ослобођена – уочи Априлског устанка (1876), а световно ликовно образовање је још увек недостижан сан.

„Ово нам открива његову реформистичку природу и мисао не само да постане сликар, већ и да буде професор, који ће увести академска правила наставе. Турске власти су га одмах по његовом повратку у Габрово ставиле под присмотру због сумње да је део национално-ослободилачког покрета.“

Због прогона, Христо Цокев је провео неколико година у иностранству. Године 1879. вратио се у Габрово и већ исте године је именован за професора цртања и сликања у Априловској гимназији. На првој ученичкој изложби у Софији, посвећени професор је добио похвале кнеза Александра Батенберга за рад својих ученика.

„У том периоду је Христо Цокев сликао углавном портрете,“ прича Нели Недева и наставља: „Овде морамо истаћи једну специфичност његовог стваралаштва – он ствара сакралне портрете, тј. прикупљао је информације о судбини одређене особе а на основу прича и утисака његових пријатеља и породице успевао је да пренесе карактер својих предмета на платно, што је за мене импресивно, чак бих рекла да је генијално.“

Сликар нам је завештао читаву галерију ликова својих истакнутих суграђана – професора, трговаца, занатлија, њихових родитеља и деце. Године 1883. Христо Цокев је са својим радом учествовао на конкурсу за избор професора у Софијској мушкој гимназији и освојио га. Нажалост, изгубио је битку с туберкулозом и напустио овај свет у 36. години живота, само пет година након ослобођења Бугарске.

Цокев заузима важно место у аналима историје бугарске ликовне уметности, остављајући свој индивидуални допринос не само црквеном, већ и световном сликарству.

„До ослобођења Бугарске, Бугари су ликовну уметност повезивали само с црквама и манастирима, захваљујући фрескама и иконама,“ каже Нели Недева и наставља: „Крајем века они су полако почели да отварају своја чула за световно сликарство, чему је допринео и Христо Цокев, који је један од ретких сликара који су прошли ову тешку транзицију.

Данас Уметничка галерија у Габрову носи име великог сликара и чува пет његових слика и једну икону.

Аутор: Дијана Цанкова

Превод: Ајтјан Делихјусеинова