Историја Програма за иностранство Бугарског националног радија, чије је емитовање на кратким таласима започело 1936. године, само годину дана након оснивања Бугарског радија, обилује занимљивим и готово непознатим чињеницама. Њих настојимо да представимо публици кроз сусрете с људима који су својим радом допринели језичкој и тематској разноврсности програма данашњег Радија Бугарска.

Дијана Чакарова је једна од оних који су оставили дубок траг у редакцији „Африка“, посветивши јој две деценије свог живота. Од 1970. године, она је путем емисија на енглеском и француском језику афричкој публици представљала културу, традицију и друштвене процесе у Бугарској. Рад редакције, међутим, није био ограничен само на то, присећа се Дијана:

„Редакција је одржавала блиске везе са бројним Африканцима који су у то време боравили у нашој земљи. Било их је стотињак, имали су свој хор, а редакција је редовно обележавала њихове празнике и сл. Међу њима је било и представника тада илегалне странке 'Афрички национални конгрес' из Јужне Африке. Поред тога, на конгресе Комунистичке партије Бугарске долазили су сви такозвани прогресивни афрички лидери или њихови блиски сарадници, а ми смо их интервјуисали. Aктивно смо пратили све вести о Африци – дешавања на континенту, односе афричких држава са социјалистичким земљама, њихове успехе итд.“

Програм који је емитовала афричка редакција обухватао је два информативна билтена и емисије посвећене различитим аспектима живота у социјалистичкој Бугарској. Чланке које су припремали уредници, чланови тима редакције „Африка“ су преводили и читали у студију. Посебна пажња у програму посвећивана је клубовима пријатеља Бугарске који су оснивани на афричком континенту. Њихови чланови, који су били веома активни, организовали су разне догађаје, попут књижевних вечери и манифестација посвећених бугарској традицији, обичајима, култури и гастрономији.

• Некада је Радио Бугарска имао верне слушаоце и у Африци

„Многе вечери у младости посветила сам радију“, каже Дијана, описујући своје радно време у редакцији. На посао би стизали око 17 часова, преводили би чланке и вести, а затим улазили у студио где су снимали програм. После тога, око 22 часа, следило је још једно снимање информативног билтена.

Једна од њених одговорности била је и преписка са публиком, која је била веома активна. „Било је радио-аматера који су хватали наше фреквенције и слали нам писма, а ми смо им одговарали. Често су тражили фудбалске лопте, а ми смо им слали збирке говора Тодора Живкова – то је било оно што смо имали“, присећа се Дијана са осмехом, додајући са носталгијом: „Била су то добра времена. Организоване су забаве, спортске активности, тимски излети за запослене. И нашој деци на располагању су биле разне могућности, попут летњих и зимских кампова, али и других погодности које су биле уобичајене за то време.“

• Када и како су настале емисије за иностранство бугарског радија (Део 1)

• Када и како су настале емисије за иностранство бугарског радија (Део 2)

Средином седамдесетих година прошлог века, Дијана Чакарова са супругом се обрела у Нигерији, где је он постављен за културног аташеа при бугарској амбасади. Живели су у главном граду Лагосу, а она је постала секретар тадашњег бугарског амбасадора у овој афричкој земљи:

„Имала сам привилегију да присуствујем нечему заиста грандиозном – Фестивалу уметности и културе који је одржан у тада новоизграђеном Националном позоришту у Лагосу“, прича Чакарова. „То позориште, које је реплика Фестивалског и конгресног центра у Варни, али три пута веће, изграђено је захваљујући бугарским стручњацима и америчким инвестицијама. Иако се очекивало да ће фестивал прерасти у традицију, то је, нажалост, остало његово једино издање. Локалне власти, наиме, нису наставиле да га организују наредних година. Током свог боравка тамо, трудила сам се да прикупим што више прича и интервјуа, које сам редовно слала редакцији у Софији. Било је значајно одржавати односе са афричким земљама, али, нажалост, данас од тога није остало ништа“, каже Дијана Чакарова за крај.

Фотографије: лична архива Дијане Чакарове, news.un.org, архива