Пенка Петросович је музички педагог. Њена професионална каријера започела је у Музичкој школи у њеном родном граду Бургасу. Остварила је успехе и као диригент хора – у почетку са школским хором и оркестром, а затим са фолклорним ансамблом "Странџа" и општинским хором "Родна песма", где је много тога научила од његовог оснивача – проф. Стојана Кралева.

Године 1998. напустила је родни Бургас и са породицом емигрирала у САД где је почела све изнова. Пут је био дугачак и тежак, али уз истрајност и године напорног рада, Петросович је успела да се докаже и на новом месту. Каже да је променила неколико школа пре него што је нашла оно у чему се осећала добро – и професионално и емотивно. Реч је о музичкој школи у Санти Моники, где ју је судбина срела са холивудском звездом Џулијом Робертс.

„Сваког петка су у овој школи организовали музичке свечаности у којима су учествовали родитељи деце која похађају ту школу. Већина њих су били музичари. За кратко време знали су да смисле нешто ново и да покажу својој деци како професионални музичари изводе музику. Раде то од срца. И нешто занимљиво што никада нећу заборавити. Ту школу похађала су и деца Џулије Робертс. Имала сам слободан час после музичке свечаности коју су приредили родитељи. Било је дивно –  у близини паркови, лепе куће, кафићи... И она је одједном стала испред мене. Приметила сам да сваког петка присуствује овој свечаности. Било да је реч о наступу њене деце или неког другог из разреда. Обратила ми се по имену, а ја сам занемела, осећала сам се веома малом, безначајном. Док је разговарала са мном, схватила сам да је она веома љубазна, приземна. Рекла ми је да јој је веома драго да се упознамо. Наш састанак је био кратак, али сам се толико узбудила и дуго после тога нисам могла да дођем себи. Ово је за мене био узбудљив доживљај. Наш други састанак је био у учионици – очито су јој предстојали снимци и знала је да неће моћи да дође на свечаност следећег петка, па је дошла да види како се њена деца спремају за предстојећи догађај. Пришла ми и само ми се захвалила."

У САД је наша сународница током 8 година сваке недеље ишла у локалну цркву да би свирала на оргуљама.

"Импресивно је било то што су ме људи из цркве прихватили као члана своје породице. Веома често су организовали концерте у којима сам и ја учествовала. Мени је то помогло и да одржавам кондицију“. каже она.

Пре 11 година, животни путеви су одвели Пенку Петросович у Белгију, где је још једном све почела изнова. У Бриселу је госпођа Петросович почела да деци предаје часове клавира. Постепено су њене активности расле и одлучила је да отвори музичку школу, коју тренутно похађа 40 деце.

"Не бих рекла да ми је лако, ни са децом ни у односима са родитељима. Деца су свих националности и из свих школа, што веома отежава организовање концерата. Свака школа има другачији распоред, али трудим се да се што боље уклопим. Сваког дана научим нешто ново од деце. У последње време долазе са телефонима и говоре ми: „Пенка, слушали смо ову песму и желимо да је певамо“. И ја је од њих научим. Или пак желе да ту песму свирају, а ја седнем и напишем нотни текст... Једва чекам да дође време за часове са децом.“

Музичку школу похађа и неколико бугарске деце.

"Имамо и бугарску децу. Неки родитељи кажу да су децу уписали у школу како би она могла да више говоре бугарски језик. Многа од њих похађају и бугарску школу, али то им није довољно да добро савладају матерњи језик. Многи родитељи код куће не говоре бугарски, али нека деца заиста течно говоре наш језик, за разлику од моје унуке, на пример, која га није добро научила.“

Као наставница, госпођа Петросович је поносна на чињеницу да је њен ђак сада члан Дечјег хора Бриселске опере.

Пенка Петросович је једна од оних енергичних жена које раде неколико ствари одједном. Поред рада у музичкој школи, води и фондацију „Академија за младе таленте“, са којом периодично организује концерте у белгијској престоници.

Током 27 година живота у емиграцији, Пенка Петросович никада није прекинула везу са Бугарском. Каже да јој домовина остаје инспирација и веза, без обзира на удаљеност.

"Сада, када постоји Фејсбук, веома често виђам фотографије из Бургаса. Неко пише да му је то омиљени град. Одржавам везу са мојим колегама. Пронашла сам их по повратку из Америке. У контакту сам и са мојим бившим ђацима, који су сада моје колеге и чујемо се. Трећу годину заредом преко Фондације организујем концерт у Бургасу. Знам да још много тога могу да кажем и пружим младима и волела бих да имам више времена, снаге и прилика да то урадим." 

Фотографије: Данијела Големинова, Ројтерс, Facebook /Пенка Петросович 

Аутор: Данијела Големинова

Превела: Албена Џерманова