Једно писмо. Једна порука упућена Европи. И мноштво загонетки које одолевају времену – глагољица и данас буди интересовање не само као најстарије словенско писмо, већ као кључно сведочанство културног и духовног уздизања бугарског народа. Поводом 1.170 година од њеног настанка, враћамо се у IX век, у доба када солунска браћа Ћирило и Методије постављају темеље словенске писмености. Иако је тачан датум настанка глагољице и даље предмет расправа и рачуна се по различитим хронологијама, њен значај остаје неоспоран – као прво писмо словенског језика, она се сматра културним пробојем без преседана у ондашњем свету. У интервјуу за Радио Бугарску, проф. др Елисавета Мусакова, стручњак из Одељења за рукописе и старе штампане књиге при Националној библиотеци, каже:

„Стварање глагољице, које је и даље обавијено извесном мистеријом, представља изузетно важан догађај у историји европске културе. Наиме, реч је о стварању потпуно новог писма које бележи говор једног народа који је дотад био на маргинама тадашње Европе – између Запада и моћне Византије. Одједном, њихов глас постаје чујан. Ако верујемо житију Светог Ћирила Филозофа, њихова мисија је била византијска – послати су кнезу Растиславу у Велику Моравску с јасним циљем: да омогуће његовом народу да Свето писмо слуша на сопственом језику – на словенском, а не на латинском.“

У основи глагољице стоје три света знака: крст као симбол хришћанства, троугао који представља Свето Тројство – Оца, Сина и Светог Духа, и круг као оличење универзума. Али оно што је чини истински јединственом јесте њен визуелни идентитет – јединствен, препознатљив, потпуно различит од свих других познатих писама.

• Када је настала глагољица?

„Ово ново писмо засновано је на такозваним фонетским азбукама – дакле, за сваки глас постоји одговарајуће слово. Лично сматрам да су то најсавршеније азбуке: тамо где постоји звук, постоји и графички знак. Оно што напишеш, то изговориш и то чујеш, уз врло ретке изузетке. Ипак, редослед слова у глагољици прати грчку азбуку, што није случајно – византијски културни и духовни ауторитет тога доба био је неоспоран“, објашњава проф. др Елисавета Мусакова.

Уникатност облика глагољских слова и даље је предмет научних истраживања, расправа и хипотеза – али коначног одговора и даље нема:

„Право питање је – какви су заправо облици тих слова? Одакле потичу? Зашто не личе на грчка слова? И зашто не подсећају ни на једно друго писмо које је до тада постојало? А до IX века већ познајемо бројне алфабете“, каже проф. др Елисавета  Мусакова. „Управо ту почињу научни спорови и нагађања: да ли су облици слова глагољице преузети из грчког брзописа (минускуле), из етиопског писма, да ли су као узор послужила поједина слова хебрејског писма – или је реч о оригиналним формама које је осмислио сам Свети Ћирило, односно Константин Филозоф.“ Научне хипотезе нижу се још од XIX века, али консензуса – и даље нема.

Након жестоких прогона у Великој Моравској, ученици Свете браће Ћирила и Методија уточиште налазе у Бугарској, где шире ново писмо. „Нажалост, ниједан од сачуваних глагољских рукописа није прецизно датиран. Не знамо које су прве књиге написане овим писмом, нити можемо поуздано рећи да ли су сачувани споменици настали на територији данашње Бугарске или Македоније или су у питању касније преписиване верзије које су настале у Синајском манастиру Свете Катарине“, додаје проф. Мусакова.

Фотографије: Facebook/ Глаголица, БНР, Институт за бугарски језик, Венета Павлова