Котлина чувеног града Елена у подножју Старе планине нуди пријатну кућну атмосферу у комбинацији са тишином и спокојем природе. У свим селима наоколо има гостинских кућа у којима се може унајмити соба или апартман са свим потребним савременом човеку удобностима.

Села у околини Елене претворила су се у прави рај за љубитеље планинског и пешачког туризма. Еко-стазе разоткривају лепоту дивне природе. Рибари би се радовали добром улову у  бистрим водама овдашњих река, а деца би свакако била срећна због могућности да јашу коња или магарца, да виде мала јагњад из стада која обитавају околину. А љубазни домаћини воле да своје госте угосте укусним бугарским јелима и да их упознају са историјом свог краја. Од њих ће туристи сазнати да су на просторима Еленске котлине људи обитавали још од 6000. године пре нове ере. Кроз њу пролази и древни пут којим су се са својих похода према подунавским земљама враћали Филип ІІ Македонски и његов син  Александар. А на стратешким местима у клисурама река Брзица, Веселина и Брезовица, као и у атарима села Стеврек, Кипилово и Костел налазе се остаци античких тврђава. Након потпадања Бугарске под османску власт крајем XIV века, многи бољари из тадашње престонице Трново потражили су уточиште управо у Еленском делу Старе планине. Тако су настале бројне махале које су и дан данас сачуване, а неке су прерасле у села, као што су Лазарци и Велковци. Поменута насељена места добила су име по својим оснивачима – бољарима Лазару и Вељку. И није случајно што и данас многе од махала на подручју Еленског дела Старе планине мештани називају "бољарским". Људи из тих крајева Бугарске у себи носе многе врлине некадашњих бољара. Они поседују природну интелигенцију и отворени су. У селу Мијковци има девет махала, од којих су неке некада биле самостална сеоцета, а касније су спојене у једно насељено место, названо по имену највеће махале. Основао ју је најугледнији мештанин – Мијко.

Данас Мијковци фасцинира својом тишином и спокојем. Нове куће, подигнуте су у типичном за овај крај архитектонском стилу – приземни спрат, где се најчешће налази и механа, је од планинског камења, док је спрат изнад њега изграђен обично скроз од дрвета – тамо су спаваће собе. Сам начин градње и менталитет људи овде је много другачији него у осталим местима у Бугарској. Кажу да је живот мештана био веома тежак. За време османске владавине мушкарци су често ишли у печалбу и тада су жене морале да брину и о њиви и животињама –  орале су, сејале, жњеле, чак су и саме обављале стрижу оваца. Поред тога, локална клима је веома сурова – пролеће стиже касније, а ујесен слана раније пада.

Ако вас пут нанесе у Еленски део Старе планине, свратите до Марјанског манастира Светог Преображења Господњег у селу Марјан, које је удаљено само 8 км од града Елене. Године 1835. људи у овом селу су одлучили да подигну храм. На подручју Еленског дела Старе планине обичај је да се храмови граде на највишем месту у селу, или у самом његовом центру. Сложили су се да га подигну на месту за које су од својих предака слушали да се пре потпадања Бугарске под османску власт, налазио манастир. Када су почели да копају, у темељима старе манастирске цркве пронашли су мермерни саркофаг, а у њему – костур са јеванђељем у рукама и круном поред главе. Тако се родила и легенда која казује да се ту налази гроб кнеза Бориса I Михаила, који је владао у другој половини IX века. Историјске чињенице их наводе на ову мисао, јер знало се да када је његов син Симеон дошао на престо,  Борис I је кренуо према неком манастиру који се налазио на три дана пута од престонице Трновграда, између две реке, у подножју Старе планине, тј., географски се све поклапа са овим местом.  И још – саркофаг је од мермера, што сведочи да ту није сахрањена нека безначајна особа. Овде је пронађена и крстионица – место на коме су се обављала заједничка крштења, када је за време кнеза Бориса I  у Бугарској примљено хришћанство. Њено дно је скроз било облепљено византијском керамиком у боји. Пронађени су и стубови у стилу карактеристичном за начин градње у VІІІ-ІХ веку. Због свега тога мештани сматрају, да је још давно овде постојао манастир.

Уредила, превела и објавила: Албена Џерманова