„Као стваралац, увек ме је занимао проблем изградње бугарског музичког стила“ – написао је својевремено наш велики класик Љубомир Пипков, аутор неких од најважнијих дела у композиторском стваралаштву на нашем тлу из прошлог века.  Пипков, осим што је био врстан музичар, био је подједнако добар и као књижевник и песник, педагог, публициста и друштвени посленик, издвајао се доследним ставом и прогресивним опредељењем. И све то учинило га је једном од водећих фигура бугарске интелектуалне елите.

Аутор је четири симфоније, инструменталних концерата, ораторијума, оркестарских и камерних дела, хорских и соло песама, филмске музике. Написао је три опере, три непревазиђена ремек-дела, три музичко-драмска концепта уједињена његовим јединственим стилом, који представља синтезу народног и модерног стваралаштва. „Јаниних деветорица браће“, „Момчил“ и „Антигона 43“ су врхунци бугарског музичко-сценског стваралаштва.

Према речима композитора, идеја о опери „Момчил“ инспирисана је нападом Немачке на Пољску 1939. г. Љубомир Пипков је био део круга најзанимљивијих и најнапреднијих бугарских интелектуалаца. Међу њима су млади, истакнути ствараоци попут сликара Илија Бешкова и Бориса Ангелушева, песника Христа Радевског, писаца Константина Петканова и Стојана Загорчинова, редитеља Бојана Дановског. Један од најближих пријатеља композитора био је критичар Георги Цанев – издавач месечног часописа „Уметност и критика“, који излази од 1938. до 1943. г, а његови сарадници су махом аутори левичарских ставова. Пипков од самог почетка игра важну улогу у часопису и управо у том окружењу се родила идеја о опери „Момчил“. Композитор се сећа да му је Цанев дао да поново прочита трилогију „Дан последњи, дан Господњи“ Стојана Загорчинова како би се уверио у њене квалитете као основ за оперски либрето. Написао га је песник Христо Радевски, уз активно учешће композитора. У фокусу њиховог рада биле су пре свега херојске епизоде из књиге Загорчинова, а не оне везане за духовника Теодосија Трновског. Отуда и назив „Момчил“, а прототип главног јунака из 14. века био је вођа, заштитник и ратник.

Светска премијера опере била је 1948. г, на сцени Софијске опере, под управом Асена Најденова, а у режији Михаила Хаџимишева. Сценографију је потписао Ненко Балкански, а кореографију Маргарита Дикова.

Узбудљива и нестварно лепа музика за оперу „Момчил“ свакако заслужује пажњу и постављање на сцени. Партитура је јасна и упечатљива, богата и моћна. Несумњиво, то је тачка сусрета композиторових идеја с великим оперским традицијама. Импресивна и вишеслојна оркестарска партија која је далеко више од обичне пратеће улоге. Ту су импресивне хорске нумере – хор је и коментатор и учесник у догађајима. Дубока тајанственост шуме, кулминација јунаштва и бујне игре – музика је заиста задивљујућа. Једна од најупечатљивијих сцена је она краљевског венчања која се завршава чувеним Плесовима из друге слике опере. Они су, заједно с уводом, деценијама омиљена и често извођена концертна нумера која је присутна на репертоару свих бугарских симфонијских оркестара.

А ми вам предлажемо да послушате концертну верзију Увода и Плесова из опере „Момчил“ у извођењу Софијске филхармоније, за диригентским пултом био је Алексеј Измирлијев, снимак Балкантона из 1968. г.

Превела и објавила: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: operasofia.bg, Христо Јускеселиев (архива), discogs.com, Државна опера - Стара Загора