Кремиковски манастир Светог Георгија Победоносца смештен је на јужним обронцима Старе планине у дивном природном амбијенту, на око 24 км североисточно од Софије, изнад четврти града Кремиковци. У Средњем веку је био један од 14 манастира који су формирали комплекс „Софијска Света гора“ у околини наше престонице. Предање каже да је манастир подигао у 14. веку један од последњих владара Другог бугарског царства Иван Александар. Срушили су га османски освајачи, вероватно приликом освајања оближње тврђаве. Бољарин Радивој из Софије је стотинак година касније, 1497., поново саградио обитељ. Ово је други обновљени манастир „Софијске Свете горе“ после Драгалевског. Подухват је подржао Софијски митрополит Калевит који је 1493. године освештао манастирску цркву изграђену на месту срушеног храма у част Светог Георгија Победоносца. Отада се у манастиру одвија интензиван духовни живот.
Најстарија зграда у манастирском комплексу је црква Светог Георгија, сазидана од камена и цигала. Светлост продире у унутрашњост храма кроз три мала уска прозора. Највећу уметничку вредност међу зидним сликама има ктиторски портрет. Натпис на њему сведочи да је 1493. године богати бољарин Радивој реновирао и живописао цркву у знак сећања на своју децу Тодора и Драгану који су претходне године умрли вероватно за време епидемије куге у Софијском крају. Зато су на ктиторском портрету приказани руку прекрштених на грудима као покојници. Друге легенде причају да су се деца разболела од ове страшне болести по повратку породице са поклоњења Гробу Господњем. Приликом рестаурацијских радова 1987. године, у наосу цркве Светог Георгија пронађена су четири гроба деце старости између три и девет година. Вероватно су у два од њих сахрањена деца бољарина Радивоја. На ктиторском портрету су насликани и његова супруга Теодора и Софијски митрополит Калевит.
У Кремиковском манастиру су скоро четири века чуване мошти Георгија Новог Софијског, страдалника за хришћанску веру који је погубљен 10. фебруара 1515. године и канонизован за свеца. Према старом предању, мошти је открио један чобан у пепелу на месту где је Георгије спаљен. Над њима је сијала звезда. Чобан је чувао мошти читавих 30 година. Предање даље каже да му се једне ноћи у сну јавио Св. Георгије и рекао му да их однесе у Кремиковски манастир. Део кости свечеве руке прекривене златним и сребрним оковом, је још у 18. веку постављен у дрвеној шкрињи. Касније су свете мошти чуване у специјално израђеном сребрном ковчежићу, са танком позлаћеном плочицом са отвором у средини да би се могле видети. Мошти Св. Георгија Софијског биле су један од разлога да су становници околних села поштовали манастир као свето место. Овде су долазили на поклоњење и за исцељење и верници из далеких крајева о чему сведоче маргиналне белешке на књигама очуваним у манастиру. 1952. године, у првим годинама комунистичке власти, монахиње које су протеране из Кремиковске свете обитељи пренеле су мошти Светог Георгија Софијског у Драгалевски манастир где се и данас чувају.
У доба Препорода манастир Светог Георгија Победоносца је такође играо важну улогу у књижевном и духовном животу у Софијском крају. У њему су се припремали књижевници, вршена је размена рукописа и старих књига. Најзанимљивије је чувено Кремиковско четворојеванђеље – вредан рукопис из 1497. године који према својим карактеристикама наставља књижевну традицију школе патријарха Јефтимија Трновског који је извршио правописну и језичку реформу бугарског језика. Данас се четворојеванђеље налази у Црквеном историјско-археолошком музеју у Софији. Оно се састоји од 307 листова украшених лепим вињетама и написано је великим словима. Дуго времена је у манастиру коришћено као богослужбено јеванђеље. У 16. веку за Кремиковско четворојеванђеље је израђен сребрни оков са позлатом. У манастирској библиотеци се налазило и Јеванђеље попа Јована Кратовског из 1579. године са богатим златним орнаментима. Вредан антиквитет у манастиру био је камени свећњак у облику стуба из 15. века који је израдио мајстор Вучо. Претпоставља се да је био рођак бољарина Радивоја - ктитора Кремиковске свете обитељи. На средини свећњака се налазио натпис који је указивао када је израђен и ко га је наручио.
Као и друге бугарске свете обитељи, и Кремиковски манастир је имао своје место у национално-ослободилачкој борби нашег народа против османске владавине. Спомен-плоча постављена код улазних врата, сведочи да се у јуну 1876. године, после пораза устаничке чете Христа Ботева, у једној од манастирских ћелија скривао други барјактар чете Димитар Стефанов-Козак. Турци су затражили да им четник буде предат. Игуман манастира, хаџи Авксентије га је склонио у једно шупље стабло, али за неколико дана турци су га открили и убили. На месту погибије Димитра Стефанова 1912. године подигнут је споменик који је касније проглашен за споменик културе.
Након ослобођења Бугарске од османске владавине Кремиковски манастир је био скоро стално насељен и добро одржаван. У прошлости је био мушки манастир. Године 1879. у њега су дошле монахиње, избеглице из Малешевског краја (у Македонији) које су допринеле оживљавању и обнови свете обитељи. 1907. године у њеном дворишту је освештана нова велика црква Покрова Пресвете Богородице која представља монументални храм, украшен прелепим дуборезом и дивном иконом Божије мајке.
До 1947. године у манастиру су живеле 32 монахиње које су се бавиле ратарством и узгојем животиња. Почетком 50-их година овде је смештен гардијски пук и изграђен бункер. Војници су остали у манастиру 18 година. Део манастирских зграда је спаљен, оштећена је и нова црква, а многе фреске у старом храму су премазане кречом. Монахиње су протеране из манастира и неке од њих су нашле склониште у Драгалевској светој обитељи.
Око 1970. године сестре монахиње су се вратиле и обновиле Кремиковски манастир. Данас се он одржава захваљујући донацијама многих родољубивих Бугара – приватних лица и фирми. Стара манастирска црква је 1969. проглашена спомеником културе. Занимљива је чињеница да је рестаурација фресака у храму потрајала 23 године. А 18. јануара 2010. године, на дан Св. Антонија Великог, у манастиру је освештана капела посвећена свецу.
Данас је манастир активан, веома добро одржаван и привлачи бројне вернике из четврти Кремиковци, оближњих села и Софије, као и обичне туристе. Он обележава своју храмовну славу 6. маја, на празник Светог Георгија Победоносца који је у народу познат као Ђурђевдан. Тога дана, као и 15. августа када се слави Успење Богородичино, многи верници кољу курбане и изводе различите ритуале за здравље и добробит. Поред тога, Кремиковски манастир се налази усред изузетно лепе природе и популарно је излетничко место за околно становништво и житеље Софије, а из његовог дворишта се пружа предиван поглед на Софијско поље.
Превела: Марина Бекријева
