Какрина је мало село у централном делу северне Бугарске, у близини града Ловеча. Бугари га повезују са једним трагичним историјским догађајем – ту су отоманске власти ухапсиле Васила Левског – највољенијег националног хероја Бугарске. Сваке године у данима око погибије Апостола слободе бугарски народ одаје пошту човеку који је пред вешалима рекао: „Све што сам радио у корист народа је”. Земља испред Какринског хана где је он хапшен је свето место које ће вековима остати у бугарском памћењу.

Данас село Какрина живи в ритму 21. века. Смештено је у југозападном делу Деветашког платоа (карстног подручја у коме се налазе и неке од највећих и најлепших пећина у Бугарској), тамо где се завршава Дунавска равница и где су ниски северни делови Старе планине, прича председник сеоске општине Какрина Иваничка Станчева:

„Ако кренемо од обласног града Ловеча старим путем Ловеч-Севлијево, након 18 км вожње у источном правцу стижемо у сликовито село Какрина. Оно туристима нуди хладовину, чист ваздух, лековито биље, места за одмор. На подручју села има пуно пећина, шума, брежуљака, зелених ливада, који су станиште разних врста птица и дивљих животиња. Ту се може видети пољска јаребица, препелица, фазан, грлица, дивља патка, дивља свиња, срна. У нашем атару живе и црне роде које се иначе у нашој земљи ретко сусрећу – гнезде у месту Паскалевец.“

Предања кажу да је село основано пре 400 година. Тада се оно налазило на 3 километра у источном правцу. Због сталних напада Османлија које су пролазиле путем Ловеч-Севлијево мештани су били приморани да га напусте. Поделили су се у две групе – једни су се настанили у месту на којем се данас налази село Брестово, а други су се зауставили крај једног извора на подручју данашњег села Какрина, каже Иваничка Станчева. Данас се судбина становника села Какрина не разликује пуно од оне многих бугарских села у време предуге транзиције на тржишну привреду која је почела још 1990 године. Младих људи скоро да нема, од 270 становника села малтене сви су пензионери. Мештани живе углавном од пољопривреде и сточарства. Две компаније обрађују пољопривредно земљиште, а једна друга је отворила погон за сушење биљака. У селу постоји и фарма крава, а има и две фарме оваца. За изванредну природу и чисти ваздух села знају чак и у далекој Шпанији. Власници 15 кућа у селу су Шпанци који често бораве овде. Неки од њих издају реновиране куће људима који желе да развијају еколошки туризам. Село је полазна тачка за путовање у региону – једно од 10 села на подручју Деветашког платоа од којих се може стићи до чувених Крушунских водопада.

Село Какрина је трајно везано за националну историју Бугарске, враћа нас поново у прошлост Иваничка Станчева. Становници села су активно учествовали у национално-ослободилачким борбама против отоманске владавине. Овде су рођени и неки од најближих сабораца Васила Левског. Један од њих је Христо Цонев који је у време ослободилачких борби по наруџбини Левског и Ловечког револуционарног комитета унајмио хан у селу за одржавање састанака локалног револуционарног комитета.

„Овај хан је био и последње склониште Апостола слободе, пре него што га је у рано јутро 27. децембра 1872. године отоманска полиција ухапсила, каже Иваничка Станчева. – Након хапшења Левског хан је напуштен, заборављен, а један пожар га је спалио до темеља. Међутим, родољубиви Бугари су 1901. године на месту где је некада био стари Какрински хан поставили спомен-плочу Левском. Године 1924. грађански комитет „Васил Левски“ је покренуо кампању за прикупљање средстава и материјала за поновну изградњу Какринског хана. Темељи су постављени 1926. године, а званично отварање одржано је 10. маја 1931. године. Данас је тај хан музеј. У његовом дворишту, поред саме ограде од плота, налази се спомен-плоча Апостолу слободе. Тамо се величанствено уздизао и вековни брест – једини сведок хапшења Васила Левског. Године 1997. олуја га срушила, али је 1998. извршена заштита и конзервација стабла, након чега је брест постављен на постоље као својеврсни споменик.“

У дворишту Какринског хана налази се и барељеф Левског. А 2011. године је на један од зидова хана постављен и барељеф блиског пријатеља Апостола слободе – Христа Иванова, додаје Иваничка Станчева. Уствари, становници села Какрина се поносе чињеницом да је Ловечки револуционарни комитет који је основао Левски имао 7 чланова из њиховог села.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: архива села Какрина