Навршило се 160 година од рођења бугарског револуционара, песника, новинара и државника Стефана Стамболова. Ма колико оцене његове личности и дела биле противречне, једна ствар је неоспорна. У време када је био премијер Бугарске (1887-1894. г.), он је зацртао њен пут модерног европског развоја. Није случајно што је француски лист „Фигаро“ својевремено написао: „Стамболов је оличење бугарске енергије“.

Према проф. Милку Палангурском са универзитета „Св. Кирил и Методиј“ у Великом Трнову, мало је личности у светској историји које имају тако бурну и богату биографију какву је имао Стефан Стамболов. Он је био један од срећника који су за кратко време могли да сруше царства и изграде државе. И све је то урадио за живота дугог само 41 годину.

„Стефан Стамболов је рођен 31. јануара 1854. године у Трнову у обичној породици која је имала мали бизнис – прича проф. Палангурски. – До 1877. године учествовао је у покрету за осамостаљење бугарске цркве, уписао Духовну семинарију у Одеси коју није завршио, јер је искључен због револуционарне делатности. Затим је Стамболов постао Апостол бугарске револуције. Следбеник је Васила Левског – Апостола бугарске слободе, који је изградио мрежу револуционарних комитета широм земље. Био је један од вођа устанка против османских освајача у Старој Загори 1875. и Априлског устанка из 1876. године у Првом револуционарном округу. За време ослободилачког за Бугарску Руско-турског рата из 1877-78., Стефан Стамболов је учествовао у бугарској извиђачкој мрежи која је помогла руској војсци да ратна дејства приведе успешном крају. Његова јединствена политичка каријера почела је када је имао само 24 године.“

Стамболов је та личност која је у великој мери одређивала и усмеравала понашање народних посланика приликом постављања темеља нове бугарске државе.

„Он је био све што је могао бити један бугарски јавни радник – вођа политичке партије - Народнолибералне странке, посланик, регент и један од председника владе који су најдуже управљали Бугарском – каже проф. Милко Палангурски. – Стефан Стамболов је успео да уведе строгу дисциплину и наметне уставно понашање у бугарском парламенту, да наметне своју вољу двојици бугарских монарха - кнезу Батенбергу и кнезу Фердинанду, да створи једну од најјачих политичких странака, а као премијер да удари темеље социјалној, економској и политичкој модернизацији Бугарске.“

У периоду када је Стефан Стамболов био председник владе, положени су темељи бугарске државности. По речима проф. Палангурског, тада је почела изградња институција које и данас функционишу, што је у ствари одредило судбину Бугарске не као азијске деспотије, већ као европске државе. Потврда тога су и последње речи Стамболова које је непосредно пре своје смрти написао за лист „Свобода“(„Слобода“): „Шта год се десило, ја сам поплочао пут Бугарској ка Европи“. Током његовог управљања, за само седам година, почела је изградња бугарских државних железница, лука, Софијског унивезитета „Св. Климент Охридски“, основане су бугарске поште и државна штампарија, одржан је први бугарски трговински сајам.

„Ниједан други председник бугарске владе није тако потпуно оличење проевропске оријентације земље, почев од поштовања закона па све до функционисања појединих институција државног и политичког карактера - полиције, армије, образовног система, и развоја грађанских односа - истиче још Милко Палангурски. - Све је то понекад наметнуто грубом силом како би друштво почело да функционише у овом правцу. После Стамболова практично није постојала могућност обнове старих, а рекао бих и оријенталних механизама управљања бугарским друштвом од пре ослобођења.“

Портрет истакнутог бугарског државника Стефана Стамболова употпуњује књига Димитра Иванова „Стефан Стамболов – бугарска енергија“. У њој се наводе речи Петра Гудева који је био премијер Бугарске од 16. марта 1907. до 29. јануара 1908. године. Био је један од најближих пријатеља Стамболова у последњим месецима његовог живота. Петар Гудев је написао следеће: „Стамболов је у себи носио црту тирана и диктатора. Он је наметао своје мишљење и одлуке свима – како народним посланицима, тако и другим државним службеницима. Стамболов је отворено говорио: „Ја хоћу ово, то је моја одлука или мој посао.“Он је тако говорио чак и када је у његовом личном интересу било да то не каже. На тај начин је Стамболов пред свима преузимао одговорност за управљање земљом и њену судбину. Он се није скривао иза круне, ни иза Народног собрања, ни иза народне воље, ни иза било каквих помисли.“

У оно доба успостављање државности било је праћено и насиљем, а у неким случајевима и полицијском бруталношћу. То је ујединило противнике и непријатеље великог државника који су се намножили. Стефана Стамболова је страшна смрт задесила 1895. године када је измасакриран у једној од централних софијских улица и три дана касније, 6. јула, преминуо је од задобијених рана. Данас се његов споменик налази у вртићу испред Војног клуба у срцу наше престонице.

Превела: Марина Бекријева