Разноликост фолклора Пиринског подручја резултат је мешања утицаја изворне сеоске и новије (у периоду после националног Препорода) градске песме. Један од првих докумената који сведочи о тематском богатству  овдашњег музичког фолклора, као и оног целе Вардарске и Егејске Македоније јесте зборник под насловом Бугарске народне песме који су саставили браћа Димитар и Константин Миладинови из Струге. Константин Миладинов га је издао у Загребу далеке 1861. уз помоћ хрватског бискупа, културног делатника и писца Јосипа Јураја Штросмајера.

Основна одлика старе изворне музике је двоглас. За разлику од двогласа типичног за фолклорно подручје Шоплука који због умањених интервала и због чисте кварте звучи оштро и дисонантно, пирински двоглас је већег тонског обима, има јасне мелодијске контуре, прихватљив је и уво му се не опире. За народну музику у Пиринском крају је карактеристичан неправилни ритам 7/8 чији је први тактови део наглашен што придаје посебан колорит музици иако се користе и друге метричке комбинације. Песме изводе подједнако мушкарци и жене, најчешће групно. Скоро свако село има своју групу, неке од којих су стекле популарност  у свету као што су ове из Банског, Бање, Санданског, Сатовче и других места. Мушкарци више воле песме за трпезом и епске песме, углавном јуначке.

Жене понајвише певају обредне, породичне, песме о раду и уз рад.

Специфичном вокалном полифонијом одликују се песме које се изводе у селима Долен и Сатовча, у околини Гоце Делчева. То су песме извика типичне за горштаке, одликују се великим тонским обимом и специфичним наслојавањем гласова. Група из Сатовче је лауреат Хердерове награде за јединствено извођење таквих песама.

У Банском, који плени атмосфером очуваног старог градског језгра са његовом прелепом архитектуром, а данас се афирмисао као ски центар у подножју Пирина, певају се песме у којима се користи специфична вокална црта каква је "штуцање", а такво певање се у овом крају зове "на ацање".

Најраширенији музички инструмент у Пиринском фолклорном подручју је тамбура. На нашем поднебљу била је раширена још у старим временима што је видно из фресака у црквама и манастирима и из минијатура у старобугарским рукописима. Претпоставља се да су је на ове просторе донели Протобугари кана Аспаруха. Његова браћа Кубер и Алцек пак су је пренели на исток, на територију данашње Словеније, Хрватске и Италије где је позната као "бугарија".

На другом месту по распрострањености у Пиринском крају су гајде које се за разлику од нижих (каба) гајди у Родопима одликују вишим звуком (то су такозване џура гајде). Гајде и тамбуру често прати тарабука. Продоран звук краси ансамбл две зурле и гоча, али таква инструментална музика раширена је искључиво код локалних Рома.

Становништво југозападне Бугарске са љубављу негује и преноси вековну фолклорну традицију на млађе генерације. Многе између овдашњих група имају знатан број радио снимака. Такве су рецимо „Перун“ из Разлога, „Пирински гриваци“ (чобански штапови) из Елешнице, „Десилица“ из Добриништа, групе из села Склаве, Брезница, Љаски, Хаџидимово. Богата ризница пиринског фоклора је инспирација многим домаћим композиторима. Међу њима су Димитар Динев, утемељивач првог фолкорног састава у нас, „Гоце Делчева“, затим Александар Кокарешков који је учествовао у оснивању благојевградског ансамбла „Пирин“ као и дугогодишњи уметнички руководилац ансамбла Кирил Стефанов. Ансамбл „Гоце Делчев“ из Софије створили су 1945. потомци досељеника из Егејске и Вардарске Македоније. На његовом репертоару су превасходно староградске песме.

Староградске песме чине знатан део репертоара најпознатијих певача из тог подручја: Костадин Гугов (1935-2004.), Роза Цветкова (1931.) и Илија Аргиров (1932-2012.).

Превела: Ана Андрејева