Времена се мењају, вредности такође. Некада је Бугарин био спреман да несебично ради да би се доказао. Данас је појам рад нераскидиво повезан са новчаним изразом тог истог рада. А Први мај се са временом претворио у обични нерадни дан, поготово за припаднике млађе генерације који сматрају да радити добро означава и – добро зарађивати, својим радом обезбедити нормалне услове живота – себи и својој породици. Постоје и неке друге опције, код којих је корист за државу нулта, а за особе које те опције примењују – свакако доста спорна…

Наш човек је одавно огуглао на светла обећања политичара који најављују срећну будућност и безгранично благостање Бугара малтене сутра, наравно, ако су они на власти. Чак и деци је познато да су се неки политички играчи обогатили буквално преко ноћи, док су обични људи и данас толико сиромашни колико и на почетку транзиције, и једва састављају крај с крајем и поред напорног свакодневног рада. Све у свему, рад је на лествици друштвених вредности пао доста ниско.

Истини за вољу, све владе које долазе и одлазе стално разрађују неке политике и програме запошљавања, смањења незапослености и раста доходака, али је тај раст толико спор и толико незнатан да је скоро неприметан. Има наравно и Бугара – статистика каже да их је скоро 250.000, који нити раде, нити траже посао. Да није можда наше пословично трудољубље остало негде у прошлости, или су данашњи Бугари стварно лењији од својих предака? "Парица је царица", каже један од јунака славног бугарског писца Алека Константинова.

Ево шта смо чули од наших саговорника у импровизованој анкети уочи Првог маја.

"Онај ко жели да ради улаже напоре – да нађе посао, да се докаже кроз свакодневни рад, сматра 30-годишњи правник. - Иначе, то да се неком баш и не ради, мислим да је то особина његовог карактера. Не би требало да се дају неке дефиниције – који је народ трудољубивији, а који не баш толико. Ко жели да ради – он ће да ради, без обзира дали је Бугарин, Турчин, Немац или не знам какав. А тaј ко не жели – увек ће наћи изговор."

Бугарин не ради мање од других, баш супротно, сматра предузетник, по занимању инжењер. А награђивање рада неће се тек тако повећати, понајмање политичким паролама и изјавама. Јер често пута политичари не виде ствари у дубини, нису у стању да предузму стварне мере и кораке да би се то питање решило:

"Једини начин је да се повећава производња, да се вратимо на стара и освајамо нова тржишта. Највећа грешка која је допуштена у годинама транзиције јесте да се није смело допустити да се мафијашке структуре, сива економија, годинама уплићу у политику и економију државе, да стварају своје лобије у парламенту."

Потребна је доследна социјална политика, добро балансирана буџетска политика која би могла да гарантује постепени раст доходака, а не да се то ради „на парче“ као што је данас, сматра 57-годишњи правник. Према њему садашња буџетска политика је одраз актуелне ситуације у држави, она није дугорочна већ у складу са тренутним могућностима:

"Бугарин је традиционално трудољубив и током векова је то доказао. Међутим, данашње промене у друштвено-политичком и економском животу приморавају га да тражи алтернативе не би ли нешто додатно зарадио. Звучи парадоксално, али 90 одсто оних који одлазе да траже посао у иностранству, не раде оно што им је права професија. Баве се ниско квалификованим радом, али је ниво награђивања тамо вишеструко већи него код нас у Бугарској. Управо тај економски стимуланс тера их да се определе за неку другу европску државу. Уколико се ситуација у Бугарској не промени, млади људи ће и даље напуштати земљу и тражити посао у иностранству."

Не мислим да је награђивање рада у Бугарској праведно, каже 40-тогодишњи компјутерски стручњак који такође не искључује могућност да оде у иностранство. Ма колико зарађивао код нас, ипак ће беда и прљавштина остати исте, каже он и додаје:

"Овде свако тврди да мора бити боље, али изгледа да се свима допада да се ситуација не мења. Зато се и ништа не мења нити ће се променити. Некима то одговара, зато ће и кроз 20 година све остати исто као што је данас. Многи моји познаници и пријатељи, иначе интелигентни и паметни људи, слажу се са мном. Негде вани могли би да буду добри, чак врхунски стручњаци, и да њихов рад буде цењен. Али овде су могућности ограничене. Старије генерације више немају шансу да промене свој живот, али млађи су свесни да још увек могу да га промене, да оду негде другде. Виде да нема смисла да остану у Бугарској. Овде један гради, а њих стотинак руше – ово стварно нема смисла."

50-тогодишња дама – инжењер по струци има своје мишљење: Бугарин је трудољубив у иностранаству, а лењ у Бугарској:

"Зато што види смисла радити у иностранству, а не овде. Није у питању само уложени рад, потребни су и нормални услови живота да би се могао посветити раду. Веома су важни услови у којима живиш и радиш, а онда наравно и награђивање тог рада. Када ниси оптерећен свакодневним проблемима, када имаш сигурност за свој сутрашњи дан, онда се у целини посвећујеш свом послу и резултати не изостају. Нажалост, код нас у Бугарској то је немогуће. Бар у догледно време."

Превела: Катарина Манолова