У митовима древних народа во, крава и бик су свете животиње повезане са небеском сфером и боговима који живе на њој. Древни Египћани су замишљали небо као велику краву, од које се Сунце сваког јутра рађа као златно теле. Лик небеске краве је такође присутан у скандинавским сагама и афричким митовима. Симбол бика је увек био важан код свих религија и народа - њему се приписују различита религиозна и митолошка значења. Многа божанства су представљана у облику бика или је бик њихов атрибут и жртвена животиња. Међу њима су најпознатији староиндијски Индра, митолошки бог ваздуха и ветра, Господар небеса, носилац муња и громовник; египатско божанство Апис са главом бика и соларним дискусом између рогова који су у облику растућег Месеца; врховни старогрчки бог Зевс и бог плодности, вегетације, живота, вина и уживања Дионис. Према митологији, Зевс је у обличју снежно белог бика отео лепу фенићанску принцезу Европу, а његова супруга Хера је понекад приказивана са главом краве. Трагови култа бика уочљиви су и у Старом завету где се прича о Златном телету које су направили Израиљци и клањали му се као идолу. Мојсије је спалио теле и бацио његов пепео у поток који је извирао из Синајске горе. На тој планини је, према предању, Бог саопштио Израиљцима, преко пророка Мојсија, десет Божјих заповести. О значају симбола бика подсећа и то да је Бикједно од најдревнијих сазвежђа и једно од највећих звезданих јата северне хемисфере, а апостол Лука, један од четири јеванђелиста, приказиван је у облику бика.

У свакодневном животу Бугара во, крава и бик су такође на високој цени. За њихово здравље изводе се посебни ритуали и обреди на празнике Светог Силвестра, Светог Власа и Светог Модеста који су заштитници стоке и сточне хране, а на Бадње вече се спрема посебан обредни хлеб са украсом који представља орача са воловима.

У традиционалној култури Бугара во је изузетно цењена животиња како због његове кротке нарави тако и због тешког посла који обавља. Он је од велике користи за човека приликом обрађивања земље и преноса терета, па је отуда и настао познати израз „Ради као во”. А народна мудрост каже: „Човек без земље је пола сиромаха, без волова – скроз сиромах”. Сељак је веома поносан на своје волове и назива их „анђелима”, а такође браћом. Тући или вређати волове сматра се великим грехом. О ономе који то ради кажу да „туче анђеле”. Верује се да ће такав човек ускоро остати без волова – тј. постаће пуки сиромах и скиталица. У знак поштовања, цура или млада не сме да волу пређе пут, као и мушкарцу. Сматра се да чак и вук који иначе напада све домаће животиње, избегава сусрет са волом.Говеђи рогови и лобање штите од злих сила и зато се стављају изнад кућних врата или набијају на ограде дворишта и стаја. Стари волови се не кољу, него их оставе да умру природном смрћу и затим сахране с дужним поштовањем.

У традиционалним представама крава такође има посебно место, нарочито ако је трудна или се отелила. Поред тога, она не треба да вуче запрежна кола, као и плуг за орање, јер је по народном веровању то велики грех. Веома поштован је и сеоски бик који се гаји за приплод и сматра се „оцем сеоског стада”. За разлику од остале стоке, бику је дозвољено да пасе на свим местима, где год жели, а нанету штету плаћају сељаци. Некад је био обичај да се стари бик приноси као жртва на сеоском сабору, а замењује га млађи.

Занимљив и вероватно веома древни фолклорни лик је водени бик – митско створење, газда језера. Старо предање казује да је у пределу Езериштето код села Костенец, у Софијском крају, некад постојало језеро где је живео водени бик.Он је излазио из воде и мештанима нападао стоку и увек убијао сеоског бика. Тако је годинама трајао страх од воденог бика, док су се сељаци који су били вешти ковачи, најзад досетили како да му доскоче. Они су рогове сеоског бика оковали гвожђем и пустили га да пасе близу језера. Водено чудовиште је изашло и навалило на бика који га је изненадио и пробо гвозденим роговима. У том часу водени бик је тако страшно рикнуо да се затресла околина. Он је нестао у водама језера које су поцрвенеле од крви. Убрзо након тога вода је пресушила, а касније је избила на другом месту у облику извора.

Превела: Марина Бекријева