Година је 1876. У ноћи 16. на 17. мај из румунског подунавског града Ђурђу ка напаћеној током петовековне владавине Отоманског царства мајци Бугарској кренула је чета бугарских емиграната. Предводио их је песник-револуционар Христо Ботев – један од наших највољенијих националних хероја. Њима су се на аустријском паробрoду „Радецки“ у другим лукама придружили и други поборници ослобођења Бугарске. Циљ устаничке чете Ботева био је да пружи помоћ Врачанском револуционаром округу након избијања Априлског устанка – врхунца ослободилачких борби на нашем тлу. Крај тадашњег села Козлодуј војвода је наредио капетану да брод пристане, након чега су се четници упутили према Старој планини.

Шта се даље десило на пароброду сазнајемо од Људмиле Дамјанове, директора брода-музеја „Радецки“:

„Након што се Ботевљева чета искрцала, капетан Дагоберт Енглендер се бродом упутио према следећој луци. Тамо су путници пријавили турским властима да се на обалу крај Козлодуја искрцала оружана група. Капетан је приморан да да исказ. Он је навео да четници нису применили силу над њим и посадом и подвукао да су се чак пријатељски растали. Енглендер је такође изјавио да је ретко виђао импресивног и енергичног човека попут војводе Ботева.“

Међутим, упркос очекивањима чланова Ботевљеве чете, они нису добили подршку локалних активиста и морали су да сами воде тешке окршаје против непријатеља. Последња битка између чете Христа Ботева и турских јединица вођена је 20. маја 1876. г. по јулијанском календару, односно 1. јуна по грегоријанском. У њој је Војвода пао погођен метком. Његова смрт изазвала је збуњеност међу устаницима, а чета Христа Ботева је поражена. То је, у ствари, био и финални акорд Априлског устанка који је угушен у крви. Жестоки обрачун са устаницима наишао је на широк међународни одјек, потресао је Европу и у крајњој линији прокрчио пут ка Ослобођењу Бугарске. Данас по традицији 2. јун обележавамо као Дан Ботева и погинулих за слободу и независност Бугарске. Као храм подвига песника и његових четника у водама Дунава крај Козлодуја издваја се упечатљива силуета брода музеја „Радецки“. Тачније, брод је копија оригинала који је 1924. г. уништило аустријско паробродско друштво.

Ево шта је испричала Људмила Дамјанова:

„Идеја о стварању брода музеја „Радецки“ је настала поводом обележавања 90 година од херојске погибије Христа Ботева, а припада новинарки Лиљани Лозановој која је радила у тадашњем ученичком листу „Септемвријче“. Она је 1964. г. иницирала кампању за изградњу брода и отварање банковног рачуна ради прикупљања новца. Само за две године 1.200.000 бугарске деце прикупило је потребни износ.“

Тако је, захваљујући овој достојној иницијативи, у бродоградилишту у Русеу израђена копија пароброда „Радецки“. Брод је касније укључен у 100 Националних туристичких објеката Бугарске. Данас он привлачи велики број деце и одраслих који су кренули траговима бугарске историје.

„Међу драгоценим експонатима музеја је мастионица капетана из доба када су се на пароброд укрцали Ботев и његова чета од 205 људи. 1973. године поклонио ју је Бугарској његов нећак Алоис Енглендер – каже гђа Дамјанова. - Историчари не знају шта се десило са оригиналном заставом Ботева и његове чете. Вероватно је она остала негде у Врачанском делу Старе планине. У броду-музеју „Радецки“ чува се најстарија копија те заставе која је израђена у врачанској гимназији 1966. г.“

Да ли постоје и друге занимљиве, али мање познате чињенице о пароброду „Радецки“?

„Слабо позната чињеница је то да је пароброд „Радецки“ пристао у луку око 200 м више од места где се тренутно налази брод-музеј на козлодујској обали. Друга ствар око које се још ломе копља јесте да ли је Ботевљева чета унапред одредила место где ће брод пристати или је то био само случај околности“, каже гђа Дамјанова.

Од 2011. године, када је брод ремонтован, нуде се и туристичка путовања њиме. Због великог интересовања, поред стандардних и ученичких екскурзија, сваке треће суботе од јуна до септембра организују се породична путовања, а гости имају прилику да чују узбудљиву причу директора музеја Људмиле Дамјанове која је потпуно посвећена свом послу.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: БГНЕС