Први пут су у један прилог у рубрици „80 година у 80 недеља“ укључени  догађаји који обухватају период од три године, јер је управљање владе Жана Виденова симптоматично за неуспешну транзицију, у којој се и данас налази Бугарска. После победе на изборима од 18. децембра 1994. године, Бугарска социјалистичка партија је формирала нову владу коју су чинили нестраначки стручњаци, чланови политичког клуба „Екогласност“ и припадници Бугарског земљорадничког народног савеза. Шта се све десило за време управљања ове владе? Она није наставила економске реформе, што је довело до економског колапса и хиперинфлације крајем 1996. године.

Владина политика је имала за циљ пословно оживљавање државних предузећа, али је влада контролисала цене произведених производа. Као резултат тога, предузећа чија је производња била заснована на увозним ресурсима, постала су губиташи. Због недостатка контроле над банкама, омогућено је одобравање необезбеђених кредита, што је довело до масовних банкарских банкрота. Влада је почела да спроводи масовну ваучерску приватизацију. Године 1996. многим бугарским грађанима је подељен специјалан приватизациони новац (ваучери), којима су купили акције предузећа или добили право учешћа у управљању предузећима која су у процесу приватизације. Две године касније она су трансформисана у холдинге, од којих су неки ускоро после тога пали под стечај, а мањински акционари су изгубили свој новац. У тонском архиву БНР се чува снимак изјаве премијера Жана Виденова на конференцији за новинаре поводом прве године управљања владе:

Сетимо се да је демократска левица преузела управљање земљом која је била у стању економске кризе без преседана, у ситуацији драстичног смањења производње, са огромним бројем предузећа губиташа која су остављена на милост и немилост времену или су наша конкурентна тржишта прогутала, са банкарским системом у колапсу. Људима је била потребна стабилност, али се испоставило да се она изузетно тешко може постићи. У својој предизборној платформи ангажовали смо се да зауставимо пропадање земље и да обновимо Бугарску кроз промене у привреди, опоравак производње, заштиту пољопривредника, јасна тржишна правила, социјалну и ефикасну приватизацију и међународну интеграцију, што је велики стратешки циљ. Обећали смо промену, правду и сигурност.

Реалност је, међутим, другачија. Године 1995., због лошег рода пшенице у целом свету, ЕУ, САД и Канада су ограничиле њен извоз, али то није спречило Бугарску социјалистичку партију да продужи рок за извоз жита, а трговцима је омогућено да извозе пшеницу и старог и новог рода. У октобру 1995. појавили су се први знаци дефицита. Државне резерве пшенице су биле скоро потпуно истрошене, што је резултирало готово двоструким повећањем њене цене. У марту 1997. године покренута је истрага кризе са пшеницом, а затим и судски поступак, али свим оптуженима није суђено. Суд је 2009. године прогласио да тадашњи министар пољопривреде Васил Чичибаба, његови заменици и бивши вицепремијер и министар трговине Кирил Цочев нису одговорни за кризу. Иако кривцима нису изречене пресуде, криза је ипак била чињеница и, поред банкрота 15 банака и огромне инфлације од преко 300 одсто, постала један од разлога за протесте који су довели до оставке владе Жана Виденова и одбијања БСП да формира другу владу у оквиру мандата.

Поред криза, инфлације и протеста, и организовани криминал је узео маха и постао посебно агресиван. Међутим, 25. априла 1995. године, извршено је јавно убиство Васила Илијева, оснивача криминалне групације ВИС, скривене иза паравана осигуравајуће компаније, који је био једна од највећих риба у организованом криминалу у Бугарској. Починилац овог убиства ни данас није познат. Оставком Жана Виденова на функцији премијера и лидера социјалиста, коју је он поднео 21. децембра 1996. године, обележен је крај унутарстраначке борбе „за“ и „против“ владе, која се након пораза на председничким изборима 3. новембра 1996. године претворила у рат.

Међутим, постоји и друга теорија о оставци владе Виденова везана за конфликт између њега и бившег председника бугарске владе Андреја Луканова, који је био председник мешовитог руско-бугарског акционарског друштва „Топенерџи“. Луканов је организовао кампању против премијера због његовог инсистирања да Русија продаје природни гас по нижим ценама, а да Бугарска буде власник преносне гасне мреже. Друштво „Топенерџи“ је било посредник између руског гасног концерна „Гаспром“ и државне компаније „Булгаргас“, а Луканов – главна фигура приликом решавања питања везаних за његово пословање. Он је, међутим, ускоро постао проблем, јер није дозволио да приватне фирме такође буду посредници, какав је био циљ „Гаспрома“.

Данас, 18 година касније, влада Жана Виденова је већ у историји, а он сам се не бави активно политиком. Међутим, његово управљање ће се увек памтити и служиће као пример како не треба управљати земљом, са надом да се зиме нашег незадовољства никада више неће поновити.

Превела: Марина Бекријева