Сваког дана их видимо на улици – бескућнике. Они претурају по контејнерима и спавају у подземним пролазима и парковима, прљави и отрцани. Када их приметимо, постављамо себи бројна питања о нашем друштву и пре свега не схватамо шта је натерало радноспособног човека да до такве мере одустане од живота.

Одговор на та болна питања даје анкета коју су спровели волонтери пројекта „Градски номади“ међу софијским бескућницима. У Бугарској на улици живе људи који су постали жртва околности у годинама транзиције. Они су имали свој дом, али су због превара са некретнинама, породичних или здравствених проблема остали без крова и без подршке. Резултати истраживања су парадоксални: око једна четвртина људи без стана има високо образовање, а већина њих и више година радног стажа у већ непостојећим фабрикама и предузећима. И поред тога ретко ко прима социјалну помоћ или пензију од државе. Последњих 25 година већина њих је изгубила битку за праведност и право достојног живота. Ради се о људима који не живе на улици по свом избору и спремни су да раде све да би променили свој живот, тврди Мија Агова, један од иницијатора пројекта „Градски номади“. Она је заједно са истомишљеницима ставила себи циљ да побољша услове живота тих људи изградњом малих мобилних кућица и пружањем подршке приликом решавања хигијенских проблема.

Прва мобилна кућица већ је чињеница. Она је изграђена од материјала нађених поред контејнера за смеће у Софији. Кошта око 150 евра. Иако скромна, она је већ променила живот свог новог власника – Бобија који је чак успео да се запосли. По речима Мије Агове, идеја о покретању иницијативе „Градски номади“ се родила после случајних сусрета са људима који су помагали бескућницима храном, одећом и лековима:

Одлучили смо да се организујемо и да покушамо да пружимо помоћ већем броју људи. Аплицирали смо за финансирање из норвешког фонда „За земљу“. Пројекат је одобрен, те смо добили мали износ који нам је помогао да започнемо са радом. За 1.000 евра смо успели да направимо од отпада једну мобилну кућицу за бескућника из Софије, купили смо две колице за превоз отпада, снимили два мала филма о животу људи којима помажемо. Мислим да је ова наша иницијатива паметна и желим да се посветим социјалној помоћи. Међу бескућницима има разноразних људи. Познајем неке од њих. Ја их зовем „слободне душе“ које су се определиле за алтернативни начин живота, супротстављајући се систему. Они су веома интелигентни, али су ипак сасвим мала група од свих који живе на улици. Из истраживања је постало јасно да су 24 одсто бескућника са високим образовањем. То су претежно мушкарци изнад 50 година старости. Нашли су се на улици пошто су постали жртве превара и то углавном у 90-им годинама, те су им станови били одузети на незаконит начин. Други пак су остали без крова после развода брака или неких породичних проблема. Многи од њих су са психичким и здравственим проблемима. Када их питамо какав им је животни циљ, махом одговарају да сањају о послу и стану. Иначе их радује сваки срдачан поздрав или краћи разговор, јер се тако не осећају тотално одбаченим од друштва. Молили су наше волонтере да им помогну да се запосле. Једном смо већ помогли и он сада ради у туристичком центру у Родопима, где демонстрира гостима своју вештину пекара. Он већ има и где да живи и срећан је да се њиме поносе и његове две ћерке са којима се годинама није видео. Он је живи доказ да уз мало помоћи неки бескућници могу да започну нови живот. За сада највећи проблем приликом запошљавања таквих људи је мањак услова за одржавање хигијене. Наш следећи корак је да купимо и обезбедимо мобилно купатило и мобилну перионицу веша што ће бар мало помоћи софијским бескућницима.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: „Градски номади“